Највећа спортска непријатељства (први део)

На терену су деловали као најбољи пријатељи, а ван њега нису могли очима да се гледају. Ово је можда најбољи опис односа некадашњих саиграча у Лос Анђелес Лејкерсима, Кобија Брајанта и Шекила О'Нила.

Њихови односи заиста су били складни до 2002. године, када су Лејкерси освојили три узастопне титуле. Међутим, када су наредне године резултати изостали, пријатељство је пукло, а ова два играча више пута отворено су се сукобила. Наравно, то је био само обрачун два алфа мужјака у тада најбољој NBA екипи.

Све је почело од пецкања, прозивања у интервјуима и стиховима реп песама, да би се завршило претњом убиством.

Шек је често знао да у реп песмама да прозове Кобија, помињући му све, од ближе и даље фамилије, до жене. Горостасни центар је по одласку из Лејкерса 2004. године највише прозивао бившег саиграча да није неспособан да екипу сам одведе до титуле. За то време, Шек је четврти прстен освојио са Мајами Хитом.

Коби му је запушио уста када је са Лејкерсима два пута узастопно постао шампион. Прво је 2009. године освојио четврти шампионски прстен у каријери, а годину дана касније и пети, чиме је претекао Шека. На конференцији за новинаре, после освајања титулE, Коби није пропустио прилику да то помене.

Колико је њихов сукоб био озбиљан говори и недавно признање Шека да је претио Кобију да ће га убити. Повод за претњу био је Кобијев интервју у којем је свог горостасног саиграча назвао дебелим, спорим и мрзовољним.

Ипак, ова свађа званично се завршила 2006. године на Ол-стар мечу. Шек је тада носио дрес Мајамија, Коби је остао "језераш", а званично њихова ратна секира је закопана. Додуше, пецкања и даље постоје, али не и отворени сукоб.

Свађа између Шека и Кобија трајала је годинама, а јавност је тек недавно сазнала њене праве размере. Ипак, није овај кошаркашки тандем једини који се у спорту отворено сукобљавао.

Познато је да је, према многима, најбољи боксер свих времена Мухамед Али био, најблаже речено, бритак на језику. Али је пре, за време и после борбе често знао да вређа и нервира противника, а јавност је уживала у његовим довитљивим досеткама. Алијеве прозивке најчешће су била врста психолошког рата, у којем није било ништа лично.

Ипак, када је Џо Фрејзер у питању, ствар је била и те како лична. Њихов меч у Манили, популаран под називом Thrilla in Manila, више је личио на рат. Почео је месецима пре судијског гонга, а како ствари стоје, ни данас није окончан.

Меч Алија и Фрејзера у Манили био је трећи судар два велика шампиона. У првој борби, која је названа "борба века" 1971. године, Али је доживео први пораз у професионачној каријери. Колико је немилосрдан био меч говоре чињеница да су оба боксера завршила у болници, уз гласине да је Фрејзер подлегао повредама на мечу.

Али се осветио три године касније, када је на поене савладао Фрејзера. Најављени трећи меч у Манили 1975. године представљао је врхунац бокса и најважнији меч у овом спорту свих времена.

Цело ривалство Фрејзера и Алија имало је своју увертиру која није наговештавала да ће се ови борци заклети непријатељи.

Када је Мухамеду Алију одузета дозвола за бокс, због одбијања да оде у вијетнамски рат, Џо Фрејзер, који је припадао конзервативној струји која је подржавала рат, писао је тадашњем председнику САД Ричарду Никсону и молио га да врати Алију лиценцу.

Осим тога, Фрејзер је на свим скуповима и саслушањима отворено подржавао Алија и лобирао да се врати међу конопце, а повремено је и финансијски подржавао Алијеву породицу.

Оно што је изнервирало Фрејзера јесте Алијево прозивање. Познато је да је Али био веома довитљив када је у питању противање противника, тако је Фрејзера у најави за борбу у Манили назвао "горилом", и то највише из разлога што се римовало са местом на којем се одржавао меч, Манилом.

Није ово била једина увреда на рачун Фрејзера. Али је говорио да је његов противник превише глуп и превише ружан да би био шимпанза, да је глуп и да је срамота за "црне" Американце.

У бруталном мечу, у којем су оба боксера утрошила и последњи атом снаге, Фрејзер је предао у 14. рунди. Победа је припала Алију, али ако питате Фрејзера, он ни данас не мисли тако.

"Погледајте мене и погледајте њега и реците ко је заиста победио", рекао је једном Фрејзер, алудирајући на Алијево стање због Паркинсонове болести изазване највероватније ударцима које је претрпео у рингу. Фрејзер верује да су управо његови ударци довели Алија до стања у којем се данас налази.

Страсти се нису смириле ни у годинама после борбе, где Фрејзер није пропуштао прилику да отворено каже шта мисли о некадашњем ривалу. Једном је рекао: "Да га (Алија) видим да од жеђи цркава у пустињи, прошао би поред њега".

У својој аутобиографији која је објављена 1996. години Фрејзер је за Алија навео: "Људи ме питају да ли га жалим. Не. Заболе ме за њега. Сви хоће од мене да га волим, али ископаћу му гроб и сахранићу га када га добри Господ буде узео под своје".

Ипак, и ово ривалство има срећан крај. Скоро три деценије после њиховог "рата" у Манили, две боксерске легенде виђене су да седе заједно на кошаркашкој Ол-стар утакмици 2002. године у Филаделфији. Њихов сусрет је уследио после безбројних извињења које је Али упућивао Фрејзеру током година. Ова два боксеркса ветерана тако су окончала хладни рат који је дошао после жестоког рата који су имали међу конопцима.

У тенису као појединачном спорту ривалство постоји између играча, а сваки евентуални сукоб је врло личан.

Тако је било и између два "лоша момка" светског тениса, Џимија Конорса и Џона Мекинроа. Све је почело 1979. године, када је Конорс владао светским тенисом, док се тада седам година млађи Мекинро великом брзином пробијао до врха.

На Гранд при Мастерсу 1979. године Конорс је пред дуел са Мекинроом рекао да ће тај меч бити само "лакши тренинг". Ипак, Мекинро је изненадио и добио фаворизованог противника.

После дуела, Конорс је смислио посебан надимак за противника и назвао га је "that f***face McEnroe", увредом коју је тешко превести на српски језик. Не треба помињати да му пргави Мекинро није остајао дужан.

Њихови међусобни дуели били су прави магнет за публику која је, осим доброг тениса, могла да види и размену жестоких увреда, кошкање, а мало је фалило да се неколико пута и побију на терену.

Додуше темпераменти Мекинро знао је да својим свађама и повременим извливима беса знао да забавља конзервативну тениску публику на мечевима са скоро сваким противником, али дуели са Конорсом увек су имали додатну дозу набоја.

Ускоро наставак...