Леброн Џејмс и његова потера за Духом (други део)

ПРВИ ДЕО

Титуле и индивидуална признања

Он је одавно неспорни Краљ Акрона, свог родног места у држави Охајо, већ поприлично дуго је суверени Краљ НБА лиге, али Финале - тамо где је разлика између највећих и великих најочигледнија – ће изгледа заувек остати ван монархије Леброна Џејмса. Уколико он икада и стигне до врха кошаркашког Маунт Рашмора, урадиће то вукући претешке букагије пет пораза у завршној серији сезоне. Однос 3-5 добијених и изгубљених великих финала НБА лиге и однос 18-27 победа и пораза у тим финалима је готово сигурно Џејмсов главни неуспех у каријери. И нимало није случајан.

Оправдања су последња ствар коју Леброн жели или тражи од било кога. Незаобилазно је, међутим, за сваку анализу ставити напомене испред неких од његових финалних пораза. Фер је рећи да Џејмс није могао сам против Сан Антонио Спарса 2007. године у свом првом финалу (0-4) нити против Голден Стејт Вориорса 2015. године (2-4), када је остао без помоћи повређених Ирвинга и Лава. Заправо, изгубљено финале 2015. године иде у прилог Џејмсу. Након што је од „велике тројке" Кливленда остао само он, збио је редове у екипи и пружио скоро епски отпор династији у зачетку, што су тада били Вориорси. Његова пренеражавајућа статистика – 35,8 поена, 13,8 скокова и 8,6 асистенција за скоро 46 минута – је можда најбоља представа пораженог играча у било ком финалу било ког спорта.

Исто тако пренеражавајући, међутим, је и његов учинак током финала 2011. у којем је Мајами Хит поражен од Даласа, иако је био апсолутни фаворит. Џејмс је бележио, за његове стандарде, благо речено слабих 17,8 поена по утакмици за скоро 43 минута. Колико Џејмс није могао да се носи са притиском током те финалне серије говори податак да је са линије слободних бацања гађао тек 60%, што је за чак 14% ниже од његовог каријерног процента, да је у можда и пресудној четвртој утакмици постигао тричавих осам поена, а снимци на којима безуспешно покушава да у рекету савлада 183 центиметара високог Џеј Џеј Бареу и мало вишег, тј. мање нижег, Џејсона Терија и дан-данас се врте у разним видео компилацијима.

Џорданова финала су много једноставнија за обраду. Шест финала – шест титула – шест признања за MVP-а финала. Управо је у завршним представама сезоне Џордан често пружао своје најбоље партије, зачињене кошевима у последњим секундама, фамозним и дан-данас препричаваним потезима и утакмицама. Управо је, можда, у тих завршних неколико минута, неколико секунди, у тој једној одлучујућој секвенци потеза онда када се решава судбина утакмице, финала, каријере, онда када се врхунско умеће подразумева и све се своди на инстинкт, ген, жељу и рвање са притиском – пресудна разлика између Џордана и Џејмса. Али о томе у последњем делу овог текста.

Често се као аргумент помиње да су Лебронови противници у финалима и уопште у плејофу били јачи од Џорданових, што заправо у великој мери није тачно и потцењује Меџика Џонсона, Чарлса Барклија, Герија Пејтона, Џона Стоктона, Карла Мелоуна и много других играча. Истина је да се Џордан није сусрео са панданом Вориорса у своје време, али он са друге стране није имао Кајрија Ирвинга, Кевина Лава и гомилу елитних шутера око себе. Исто тако, уз све дужно поштовање званично једном од 50 најбољих играча двадесетог века НБА лиге Скотију Пипену, Џордан уз себе није имао играча калибра Двејна Вејда. О клупама Мајамија и Кливленда са једне стране и Чикага са друге није вредно ни расправљати јер је дискрепанција толико очигледна.

Уколико се на све ово дода и то да се Џордан у плејофу у директном дуелу намерио на чак четири играча који су освајали титулу Одбрамбеног играча године – Сидни Монкриф (1985), Алвин Робертсон (1990), Денис Родман, онај пре тетоважа и, између много осталих нијанси, и зелене фарбе на коси који је играо на позицији ниског крила (1988-1991) и Гери Пејтон (1996) – додатно се урушава ионако климава претпоставка да је Џејмс имао јаче ривале, што индивидуално, што тимски. Џејмса је у плејофу само једном чувао Одбрамбени играч године –Каваји Ленард, у финалу 2014. године које је Сан Антонио освојио успут поставивши рекорд по најубедљивијој укупној кош разлици у историји финала НБА лиге (+70 у пет утакмица).

Веродостојније је рећи да су тимови за које је Џејмс наступао јачи од Џорданових него да су тимови против којих је он играо у финалима јачи од Џорданових противника. Исто тако се заборавља да су првих шест или седам година Џорданове каријерe протекли у потпуно неравноправним дуелима против две династије које до данашњег дана спадају међу најуспешније у историји овог спорта – Showtime Лејкерси, Бирдови и Мекхејлови Селтикси, а никако не треба заборавити и озлоглашене Bad Boy Пистонсе који су га чак три пута заустављали у плејофу.

Такође се не придаје довољно пажње чињеници да је Џордан, да би уопште дошао до својих шест финала, морао често да пролази кроз тада изузетно јаку конкуренцију у Источној конференцији где су и Никси и Пејсерси успели да изборе одлучујућу, седму утакмицу против Чикага. Данашња Источна конференција је толико слаба и недостојна Кливленда да се све чешће чују гласине о промени система такмичења како Кливленд у финалу Истока не би играо против екипе која је, објективно, лошија од макар три екипе са Запада. 

Што се тиче индивидуалних признања, ако изузмемо већ поменуту разлику у титулама најбољег стрелца сезоне (10-1), упечатљив је, више на генералном плану него у контексту поређења два играча, видљиви пад у одбрани Леброна Џејмса. Наиме, он није био у Првом дефанзивном тиму лиге од 2013. године (што му је био шести пут да буде уврштен наспрам Џорданових девет), а ни у Другом од 2014. године. Свака напредна метрика иде у прилог тврдњи да Џејмсова одбрана, и у дуелу са играчем са лоптом као и без ње, из овог или оног разлога, није ни на приближно високом нивоу као током његових, у том сегменту игре, најбољих дана (2009-2013).

Треба, додуше, напоменути да му физиономија тренутне екипе не иде у прилог. У читавом ростеру Кливленда, само Тристан Томпсон и донекле Иман Шамперт и Ричард Џеферсон важе за солидне дефанзивце, док је оних који једноставно не дају значајан допринос на том плану на претек. Џордан је, са друге стране, поготово последњих година у Чикагу играо са изврсним одбрамбеним играчима, што му је дозвољавало да се често коцка у одбрани. Ако је веровати гласинама, то коцкање му је ишло боље него оно у казинима широм Америке, те Мајкл има не само једну титулу најбољег одбрамбеног играча лиге, и то у истој сезони у којој је бележио равно 35 поена по утакмици (1987-1988), већ и три титуле играча са највише украдених лопти у периоду од 1988. до 1993. године.

Оно нешто или Фактор Икс

Познати књижевник је једном рекао како је разлика између великог и доброг писца „оно нешто". Разлика између Леброна Џејмса и Мајкла Џордана је, такође, управо то „нешто". Лако је упасти у замку и помислити како је то одвећ лењо и превише апстрактно виђење ствари, поготово у контексту поређења два кошаркаша и доступности стотина и стотина статистичких података и видео-снимака. Лако је одбацити одговор „оно нешто" као последицу тога што неко није урадио домаћи задатак и пронашао егзактнији одлучујући параметар. Домаћи задатак је урађен и ради се изнова након сваке Џејмсове утакмице, егзактни параметри су пронађени и, иако јасно нагињу на једну страну, и даље захтевају елемент „оног нечега", „фактора икс" да довољно превагну у корист једног или другог играча.

Мајкл Џордан је највећи кошаркаш у историји зато што нико нема исконскију жељу за победом од њега а истовремено се тако ноншалантно носи са њом. Он сам је то назвао „проклетством", тај неукротиви, распламсали нагон за непрестаним такмичењем, доказивањем и, битније од свега овоземаљског, победом. Није као да би неко ко је гледао Џордана како игра под притиском то назвао проклетством или, уопште, теретом било какве врсте. Начин на који је он решавао велике, и утакмице уопште, у последњим минутима или, често, секундама изгледао је толико избезумљујуће лак, спонтан, природан а опет непоновљив, немогућ за имитирање. То је као да је Ал Паћинов монолог из „Сваке божје недеље" смишљен на лицу места и снимљен из прве, или Бодлеров „Албатрос" написан у једном потезу пера и објављен без редакције (што, заправо, и није немогуће).

Нема довољно места за све анегдоте о томе колико Џордан презире поразе. То се не односи само на кошаркашке утакмице – Џордан се такмичи и када вози своју децу у школу. Његов монолог приликом свечаног пријема у Кућу славних протекао је у симпатичној, суптилној али и даље тиради на рачун свих оних који су сумњали у њега или, чак, били одабрани да играју у школском тиму испред њега (тај момак је заправо и био позван на церемонију).

Примери његовог такмичарског нагона нису ограничени на велике позорнице, па га је тако његов саиграч са колеџа ухватио како намешта карте током безазлене партије против његове мајке која је отишла до тоалета. Покојни Чак Дејли, тренер оригиналног Дрим тима из 1992. године, препричавао је како му је Џордан једне ноћи током ОИ сатима лупао на врата тражећи реванш након пораза у партији голфа. Дејли је попустио у рану зору, а Џордан победио за један ударац. Помало смешна је и прича како је, у јесен 1998. године, неколико месеци након свог другог повлачења, Џордан дошао на тренинг својих бивших саиграча и изазвао рукија Корија Бенџамина да играју један-на-један (Бенџамин је направио трагичну грешку и рекао новинарима како му је криво што се Џордан пензионисао јер би могао да га победи у директном дуелу). Џордан је, са пола снаге, победио резултатом 21-3, уз константну вербалну анихилацију младог кошаркаша.

Шта тек онда рећи за Џорданов однос према противницима током кошаркашких утакмица? На прозивке тренера Њујорк Никса, Џефа ван Гандија, који је Џордана назвао „преварантом који глуми пријатеља супарничким играчима ван терена па их потом уништи на њему" пред утакмицу 1997. године, Џордан је одговорио постигавши 51 поен против дефанзивно најбоље екипе у лиги (гледано по броју примљених поена на 100 дефанзивних поседа), истовремено сводећи једног од најбољих играча Никса, Алана Хјустона, на шут из игре 1/13. Када су се вирус и телесна температура од преко 40 степени усудили да га „удвоје", пошто то већ Јута није довољно добро радила током великог финала 1997. године, Џордан је у легендарној утакмици, познатој као Flu Game, постигао 38 поена и донео Чикагу предност од 3-2 у серији, десет дана након што је постигао кош у последњој секунди за победу у првој утакмици те серије, и око годину дана пре него што ће на пет секунди пре краја шесте утакмице наредног финала постићи свој 45. поен у победи 87-86 против истог ривала и освојити шесту титулу. Нажалост, ни за препричавање осталих Џорданових подвига овог типа нема довољно места.

Леброн Џејмс, са друге стране, има проблематичну историју са завршницом утакмица, понекад и са великим утакмицама у целини. Већ препричавани крах против Даласа 2011. године никако није усамљен случај. Слично се догодило и годину дана раније против Бостона у финалу конференције, и то на три утакмице узастопно. Да не беше легендарне тројке Реја Алена 2013. године, то финале би се памтило по три велика Џејмсова промашаја и исто толико изгубљених лопти у последња три минута шесте, за Мајами елиминационе, утакмице против Сан Антонија. Делује да је, након тога, и сам Леброн прихватио да се једноставно не сналази најбоље у финишу. Титулу 2016. донео је Ирвинг, коме је Џејмс препустио да игра изолацију током одлучујућег напада у седмом мечу и у кога се генерално поуздаје да решава неизвесне мечеве. 

У последњим четвртинама прве три утакмице овогодишњег финала, Џејмс је укупно упутио свега 11 шутева на кош и постигао шест поена. Док ће многи наводити умор као главни разлог, његов пасивни однос према игри у завршници се поновио превише пута да би био случајан и његова решења често делују као ништа више од пуког пребацивања одговорности.

Разлика у начину на који је нападао у првим, односно у другим полувременима овогодишњег финала је својеврсни ребус – док се на почетку утакмица уздао у ретко задрживе продоре, у завршници су то углавном били шутеви са дистанце, који му генерално нису довољно поуздани (Џејмс је забележио најлошији проценат шута за три поена било ког играча у историји плејофа током доигравања 2015. године – у обзир су узети играчи који су шутнули макар сто „тројки").
Леброн Џејмс је најбољи играч на свету до 46. минута утакмице и без њега утакмице не би ни било. Међутим, да се само Леброн пита у последња два минута великих утакмица, он можда не би освојио ниједну титулу. Ово виђење делује драстично само ако се зажмури на податак да он никада није дао кош или асистирао за изједначење или вођство на мање од 30 секунди до краја било које финалне утакмице у каријери.

Финале

Можда делује неозбиљно рећи да се Џорданова главна предност у односу на Џејмса огледа у оној помало комичној, многима потпуно небитној анегдоти у којој он намешта карте у приватној партији против неке старије госпође. Међутим, управо у том гену, нагону, фрагменту његовог карактера је тај промил који га чини највећим. Пораз је апсолутно неприхватљив и за њега и за Леброна Џејмса. Разлика је у томе што Џордан никоме – ни саиграчима, ни тренерима, ни противницима, ни Фортуни – није препуштао да о победи или поразу одлучује уместо њега и са тим бременом се носио боље од било кога.

Џејмс, сва је прилика, никада неће достићи Духа. Мораће да се задовољи само тиме што је најбољи кошаркаш међу Земљанима.