Леброн Џејмс и његова потера за Духом (први део)

Када је Леброн Џејмс, након финала НБА лиге 2016. године и тријумфа у седмој, одлучујућој утакмици против Голден Стејт Вориорса, први пут јавно изрекао оно што су његови обожаваоци, али и многобројни стручњаци, одавно желели да чују, добар део кошаркашког света схватио је ту изјаву као сигнал да је дошао тренутак да се формирају табори, истраже сви доступни статистички подаци, калибрирају параметри и прегледају видео архиве. Укратко, његове речи довеле су до најтемељнијег кошаркашког цепидлачења од настанка овог спорта. „Моја мотивација је потера за Духом. Тај Дух је играо у Чикагу", рекао је Џејмс, мислећи наравно на, по многима, највећег у својој фели, Мајкла Џордана. „Одувек сам се угледао на њега. Мислим да је сјајно што сам себе довео у позицију да будем један од највећих, али ако бих икада успео да постанем највећи међу највећима, то би било нешто изузетно."

Џејмс је вероватно најталентованији политичар и најсуптилније сублиминално гласило међу спортистима. Никада се није либио да путем често метафоричких изјава, што репортерима, што на друштвеним мрежама, стави свима до знања шта му је на уму, било да се то односи на незадовољство трансферима свог клуба, критике на рачун саиграча који не пружају максимум на терену или на оне који су можда, по Леброну, незахвални за оно што су поред њега постигли у каријери и желе да оду. Изјава о „духу", међутим, иако стилски метафорична, је у бити поприлично директна, буквална и њему скоро несвојствена – Џејмс жели да буде запамћен као највећи кошаркаш у историји, да престигне свог идола и никоме се не извињава због тога. 

Време од објављивања његове изјаве у магазину "Спортс илустрејтед" до првих страствених расправа, телевизијских дебата и идеолошких сукоба међу кошаркашким поклоницима старије и новије генерације вероватно се мери у минутима. Можда и зато што је Џејмс одабрао не само идеалан, него вероватно и последњи тренутак у којем ће таква изјава имати озбиљну тежину и натерати његове поклонике да коначно без стида све своје жетоне баце на свог љубимца а џорданисте колико-толико приморати да макар прихвате да су за истим столом са њима. Џејмс је управо освојио своју трећу титулу првака НБА лиге након што је његов Кливленд надокнадио предност Голден Стејта од 3-1 у победама и тријумфовао у седмој утакмици у гостима, у дворани у којој су Вориорси читаве сезоне, рачунајући и плејоф (до финала), изгубили само три утакмице. Колико је то колосалан подвиг осликава податак да је Голден Стејт имао однос победа и пораза од 73-9 у регуларном делу сезоне и тиме престигао рекорд од 72 победе Џордановог Чикага из сезоне 1995-1996. Наравно, Краљ Џејмс, какав је Лебронов надимак још из средње школе, проглашен је једногласно за MVP-a финала у којем је бележио 29,7 поена, 8,9 асистенција и 11,3 скока за 42 минута у просеку по утакмици. Овиме је добио боцу са кисеоником за своје мукотрпно пентрање на кошаркашки Маунт Рашмор.

Он се тамо није запутио да само уклеше свој лик поред Џордана, Карим Абдул-Џабара, Меџика Џонсона, Лерија Бирда и других великана ове игре, већ да од читаве планине исклеше сопствени споменик, да ликове поменутих играча стопи у кошаркашку лопту коју ће вртети око малог прста. Јер, он је управо то - синтеза највећих, „играч који може не само да игра свих пет позиција, него и да их чува", кошаркаш са прегледом игре и додавањима Меџика Џонсона, који поентира као Џордан, дели блокаде и сналази се у рекету као Џабар или Олајџувон, истовремено заустављајући противничке најбоље играче. Он је читава кошарка у једном човеку. Или да ли је?

Данас, годину дана након изјаве о потери за духом, када Краљ полако улази у последњу четвртину своје каријере, није згорег још једном бацити поглед на то, за сваку професију, неизбежно а често неодговорљиво питање: „ко је највећи?". Прецизније, да ли је Дух ухватљив или је тај воз већ прошао.

Лако је изгубити се у океану бројки, напредне статистике, митова, анегдота, видео снимака, у поређењу некадашњег и ововременског стила игре, дискутовању о конкуренцији, апстрактним категоријама као што су лидерство или кошаркашка интелигенција... Уколико се томе додају разне варијабле, а једна од њих је да је Џејмс још макар пет година далеко од кошаркашке пензије, читава процедура постаје скоро бесмислено компликована. То је као вишедимензионални, временско-трансцедентни шах са неограниченим бројем фигура, где се на свако помињање Скотија Пипена или Дениса Родмана може одговорити са Двејном Вејдом, Крисом Бошом или Кајријем Ирвингом, где се наизглед неизбежни шах мат одигран аргументом конкуренције Пистонса, Лејкерса, Никса и Џеза може избећи потезањем Спарса или Вориорса и где правила нису до краја усаглашена због различитих стилова суђења и кошаркашке стратегије. Стога је можда најпаметније почети од егзактног – од статистике. Но, и она ће имати по коју напомену.

Статистика

Мајкл Џордан је најубитачнији стрелац у историји кошарке. Био је најбољи поентер лиге у десет сезона од укупно 15 колико је одиграо. Изузеци: прва сезона у лиги; сезона у којој је пропустио 64 утакмице због повреде али током које је једног поподнева у Бостон Гардену, ради реда, дао 63 поена Лерију Бирду и његовим Селтиксима; (полу)сезона након романсе са бејзболом; и две сезоне са Вашингтон Визардсима.

Џорданов просек поена по утакмици је, ако изузмемо период са Визардсима, ретко када падао испод 30 а достизао је и баснасловних 37,1. Уколико се у обзир узму немерљиво грубља одбрана коју су судије дозвољавале током осамдесетих и деведесетих (Пистонси су, на пример, имали Jordan Rules – сет правила, тј. стратегију која је не само подразумевала да се, рецимо, Џордан усмерава на тачке на терену где ће бити удвојен, па и утројен, већ и да се прописно „изудара" кад год би се усудио да покуша да прими лопту), током осамдесетих па понекад и деведесетих ретко када адекватан квалитет већине саиграча (што је дозвољавало противницима да се скоро у потпуности фокусирају на њега) и у његово време много већи број елитних rim protector-a, тј. центара и крилних центара који „чувају обруч", тј. рекет, Џорданове офанзивне бројке изгледају још импресивније, поготово што његова ефикасност (49,7% шута из игре) није трпела због великог броја тешких, и шутева уопште.

Леброн Џејмс није ни близу у овој категорији. Једном је био најбољи стрелац лиге, а његов највиши просек поена по утакмици у једној сезони је 31,4, што би био Џорданов тек седми најбољи просек. Примера ради, Џордан је имао 39 утакмица у каријери са преко 50 поена, Леброн десет. У плејофу, Леброн је имао шест утакмица са мање од 15 поена, Џордан ниједну. Његов шут из игре тренутно је маргинално бољи од Џордановог, али овде треба узети у обзир да природни, неизбежни пад његових бројки тек предстоји.

Са друге стране, Леброн је значајно испред у асистенцијама. Ово је један од сегмената игре због којег се он сматра најкомплетнијим кошаркашем у историји. Још од Меџика Џонсона се није појавио играч његове висине који тако спонтано, течно конструише, слика игру свог тима. Он је плејмејкер висок 203 центиметара и тежак 113 килограма, који ће да распори противничку одбрану агресијом као тог поподнева посебно нервозни Мајк Тајсон који је неким перверзним, научно-фантастичним закривљењем времена и простора присвојио и елеганцију покрета Вацлава Нижинског током свог атака – и онда да додели савршен пас отвореном саиграчу, углавном иза линије за три поена, након што га је на тренингу питао да ли жели лопту да добије на груди или ближе стомаку.

Иако ниједног тренутка не треба доводити у питање његову кошаркашку интелигенцију и изванредан осећај за додавања, као и саму њихову егзекуцију (мада треба поменути да је Џејмс на убедљиво првом месту по изгубљеним лоптама међу активним играчима), неопходно је додати да су Лебронови тимови од јесени 2010. године конструисани управо тако да се овај његов таленат искористи до максимума. Наиме, Мајами је имао, а Кливленд има макар три, а често и више елитних шутера за три поена, некада и у истој петорци. Њихова офанзивна улога углавном не захтева много више од стрљивог чекања да им, након домино ефекта Леброновог продора и/или пикенрола и закаснелих ротација противника, он додели лопту изван линије за три поена. Кливленд, рецимо, често има петорку на терену са четири играча који погађају споља исто онако рутински колико то раде и са линије слободних бацања и Леброном, као иронично најслабијим шутером у датој петорци.

Ово тера противнике да бирају мање од два зла – да допусте Џејмсу да прође до коша кроз пусти, небрањени рекет напуштен услед тога што је цела одбрана фокусирана на шутере споља; или да покушају да спрече његово сигурно полагање а оставе му асистенцију за неког од отворених „снајпериста". Џордан је кроз читаву каријеру имао не више од једног или два шутера у ростеру. У првој петорци често ниједног. Рекети су били угушени центрима, крилним центрима, а понекад и крилима која су „скупљала" одбрану удаљавајући се од играча кога су чували на периметру (судије су ово у огромној већини случајева толерисале иако је, званично, зонска одбрана у то време била недозвољена). Другим речима, терен је изгледао мањи и теснији, играчи који су могли тако лако да поентирају споља били су ретки и непроцењиви. И ретко када са Мајклом у тиму. Не треба превише спорити да је Џејмс опште узев бољи додавач од Џордана, али треба убацити профил њихових саиграча у једначину.

Током најбољих дана Џикаго Булса, тј. у периоду од 1995. до 1998. године, њихову прву петорку чинили су Харпер, Џордан, Пипен, Родман и Лонгли. Изузев Џордана, само је Пипен могао да погоди за три, али је то чинио са подпросечном успешношћу од мало више од 30%. Незахвално је то уопште и поредити са Кевином Лавом (36,4%), Кајријем Ирвингом (38,3%), Кајлом Корвером (43,1%), Реј Аленом (40%), Мајком Милером (40,7%) и осталима који су продефиловали кроз Лебронове тимове, а осталих итекако има. Можда би Џордан на све ово одговорио са: „Џејмс је бољи асистент него што сам ја то одабрао да будем." (Ово је алузија на његов одговор када су му рекли да је Клајд Дрекслер бољи шутер за три поена од њега.)

Поглед на друге основне статистичке параметре говори да Леброн бележи више скокова по утакмици, да је Џордан бољи „крадљивац лопти", шутер са линије слободних бацања и са полудистанце, а мало слабији шутер за три поена. По блокадама су равни – 0,8 по утакмици. Уколико је и могуће раздвојити ова два играча, упоредити њихов таленат и учинак, индивидуалној статистици није било суђено да послужи као одлучујући тас на ваги.

КРАЈ ПРВОГ ДЕЛА

ДРУГИ ДЕО