Како ће играти Црвена звезда и Партизан

На почетку, мали „дисклејмер". Појмовник, ако вам је драже. Нешто што ће олакшати читање овог, али и осталих текстова који настоје да се баве овом тематиком. Тактика једне екипе – стратегија, начин на који игра одређену утакмицу и како се према њој односи – комбинација је две ствари. Ту је формација и ту је стил.

Не постоји офанзивна формација. Не постоји ни дефанзивна формација. Ове синтагме су нонсенс. У фудбалским разговорима оне су беседнички украс без икаквог значења и као такве их треба одбацити. Формација је облик екипе, опис дистрибуције фудбалера у простору. Ништа више или мимо тога. Она је потпуно неутрална. Можете играти са два нападача у некој од варијанти 4-4-2 или 3-5-2 система, а опет бити врло реактивни и стриктно дефанзивни. А можете играти без иједног нападача и бити проактивни и врло нападачки профилисани, као што су то били Манчестер јунајтед Алекса Фергусона (посебно након доласка Карлоса Кеироша у клуб), Рома Лучана Спалетија и, наравно, Шпанија Висентеа дел Боскеа.

Да ли ће екипа нападати или ће се бранити, односно како ће радити једно или друго, зависи искључиво од стила.

Дакле, сада када смо ово разлучили, остаје да се вратимо утакмици. Црвена звезда ове сезоне није играла са екипама које су квалитетне колико и Партизан. Неће ни играти, макар до лета 2016. године. Партизан је играо са екипама које су, нико се неће наљутити, боље од Звезде. Играће и у групној фази Лиги Европе са екипама чија класа засењује црвено-беле. То није без важности у оваквом мечу и мора се сматрати одређеном предношћу на страни гостију.

Црвена звезда и Партизан у дуел улазе са декларативно истим амбицијама (Име и грб нас обавезују да идемо на победу, ми смо Звезда/Партизан и ми не знамо другачије осим да нападамо...). Међутим, истина је пре да је екипама, посебно у овој фази ове необичне, пролонгиране сезоне, важније да не изгубе. Нападаће и једни и други на Стадиону „Рајко Митић", али ће то углавном радити опрезније него што би њихови навијачи можда волели.

Црвена звезда је домаћин и улази као боље пласирани тим у Вечити дерби први пут након пет година. Црвено-бели имају предност од пет бодова, што значи да би их победа одвела на осам бодова предности у односу на браниоца титуле. Али... Партизан има утакмицу мање. Тек треба да игра на свом стадиону против Рада. Разумно је очекивати да ће победити, што хипотетичку предност спушта на пет бодова након тријумфалног дербија екипе Миодрага Божовића. Уз то, у плеј-офу се бодови деле на пола, што девалвира учинак у првих 30. кола, наравно и сваку предност прве екипе на табели у том моменту. Све наводи (просто тера, заправо) на закључак да по свој прилици нећемо гледати фестивал ултранападачког фудбала, какав се можда најављује.

Миодраг Божовић је унео доста промена у екипу Црвене звезде од када је стигао овог лета. Из 4-1-4-1 система Ненада Лалатовића поставио је екипу у 4-2-3-1. Обе формације су, наравно, врло слични варијетети основног 4-5-1 модела, али ова модификација дозволила је игри Црвене звезде да се развије. То је, подразумева се, дозволио и буљук нових и квалитетних фудбалера који су стигли на Маракану овог лета.

Тим који је почео сезону оним несрећним двомечом са Каиратом практично више не постоји. Као два задња везна су се наметнули Марко Грујић и Мичел Доналд. Холанђанин је довољно искусан фудбалер, школован на најбољи могући начин у Ајаксу, а опет не толико стар да би играње у Србији схватио олако или неозбиљно. Он служи као стаменије присуство у такозваној зони 14, како овај део терена зове Луј ван Гал, или „црвеној зони", како јој тепа Отмар Хицфелд. Он је много позиционо дисциплинованији од Грујића, који је сјајан са лоптом и врло креативан, али уме да се заглави између две фазе игре и тако остави своју задњу линију незаштићеном. Проблем настаје и када у дефанзивној транзицији остане иза лопте. Ништа од тога није необично, наравно, имајући у виду године младог репрезентативца Србије.

Испред ове двојице требало би да стоји Александар Катаи. Некадашњи фудбалер Војводине игра врло добро ове сезоне и готово редовно решава утакмице - било головима, било промашеним пеналом у мечу против нишког Радничког. Све то показује да је момак из Србобрана играчки надошао, како неки старији тренери код нас воле да кажу, и да се етаблирао као један од доминантнијих играча Звезде.

Марко Петковић, одскора чак и А репрезентативац Србије, након слабијег почетка сезоне се усталио на десном боку. Уколико буде спреман, а све индиције указују да ће бити, Луис Ибањез ће тумарати левом страном терена у црвено-белом дресу. Аргентинац је фудбалер врло лепог и чистог ударца, са пристојним осећајем за игру и простор који у одређеној секвенци напада треба да заузме или нападне. Међутим, без лопте је далеко слабији. У великој жељи уме да се залети и онда да излети, чиме оставља огроман простор иза себе и своје штопере изоловане на ветрометини.

Уколико Ибањез, некада играч загребачког Динама, Ђера, аргентинских Расинга и Боке Јуниорс, не буде моао да игра, на његово место ће поново млади Михајло Ристић. По вокацији и личним афинитетима офанзивни вени фудбалер, Ристић је показао да може да игра на овој позицији. Директор (у оставци) Звездан Терзић воли да прича како је баш у ОФК Београду Александар Коларов постао леви бек. Стога он и сада инсистира да Ристић настоји да се формира управо на левом беку, када је већ место иза шпицева заузето. Ипак, момак који је пропустио Мундијалито због фантомске операције крајника још увек није сасвим срастао са новом позицијом и питање је колико ће му требати да то уради. Ако уопште то уради. Ристић има проблема да координише своје кретање са другим играчима из задње линије, што тек донекле успева да компензује великим општим талентом за фудбал који има. Утисак који је немогуће отрести јесте да је права штета гурати га на леви бок, свакако у овој, још увек формативној фази његове каријере.

На голу Звезде сигуран је Дамир Кахриман, док се одабир два фудбалера испред њега може сматрати благом мистеријом, бар у овом моменту. Саво Павићевић је очигледан избор, имајући у виду да је Зоран Рендулић, иако опорављен, показао одређене слабости у игри на старту сезоне. Велико питање јесте да ли ће играти Александар Луковић. Искусни фудбалер јесте здрав, чак се и појављивао на терену у мечевима са Јавором и Лучанима, али је питање да ли је напунио плућа довољно да издржи 90 минута утакмице интензитета Вечитог дербија.

Чини се, можда, ипак реалнијим да Божовић не мења пар Павићевић–Вукашин Јовановић, који је деловао веома сигурно у претходним мечевима. Истина, то је било против екипа чији стил игре је фундаментално другачији од оног који култивише Партизан.

Комбинација на крилима биће нека од пермутација између Срђана Плавшића, Славољуба Срнића и Идана Вереда. Као нека идеална опција истиче се Плавшић на десном, а Срнић на левом боку, као „изокренута крила" (левоноги фудбалер на десној страни и обрнуто). Божовић је на примеру Доналда и Плавшића показао да се не снебива да пусти на терен од првог минута играча који је тек стигао у клуб, тако да инклузију Срнића у стартних једанаест не би требало посматрати као изненађење.

У самом нападу би требало да буде Уго Вијеира, иако је на прошлој утакмици против Младости у Лучанима замењен на полувремену. Инсистирање на његовом уврштавању у тим од првог минута остаје можда и највећа нелогичност у Љутице Богдана (фудбалска нелогичност, ванфудбалске нелогичности су кудикамо гломазније). Португалац и његов склоп играчких особина не пружају ништа више од онога што може да пружи Лука Јовић. А, да ли уопште вреди наглашавати – момак из Бијељине је млад и није ни близу горње границе неког свог фудбалског развоја.

У нека друга времена, 13 утакмица, колико је од половине јула одиграо Партизан, чинили би читаву полусезону. Дакле, имали смо довољно времена да се упознамо са екипом Зорана Милинковића. Наравно, треба изузети ту играче који су дошли последњег дана прелазног рока. Они сами по себи нису непознаница, осим можда Александра Субића који је стигао из Бањалуке, али јесте непознаница како ће се свако од њих интегрисати у нови еко-систем.

Једини представник Србије у Европи игра у основном систему 4-1-4-1 или 4-3-3. Живко Живковић је на голу, а његово позиција је сигурна исто колико и позиција искусног десног бека Мирослава Вулићевића. Два штопера, о којима се много причало (са правом или не, овде се тиме нећемо бавити на такав начин), јесу Грегор Балажиц и Фабрисио Дорнелас. Бразилац је у неколико наврата, посебно у мечевима са Војводином и БАТЕ Борисовом у Београду, показао као оправдану тврдњу да је довођење централних бекова директно из Јужне Америке увек ризик. У Бразилу задње линије стоје веома ниско. Поље за игру је развученије и време које играчи имају на лопти је много веће. У Европи, посебно у екипама које, баш као и Партизан, доминирају поседом већи део времена, то није могуће. Фабрисио се због тога, на моменте само, мучи. А када се централни дефанзивац мучи, са њим се, као у Њутновом клатну, муче редом и сви остали саиграчи.

Уколико Фабрисио не буде играо, због повреде, на његово место ће млади репрезентативац Лазар Ћирковић. Он је играч који је врло комотан са лоптом и један је од оних штопера који су врло корисни у фази напада. Уме, међутим, да погреши у постављању, односно деси му се спорадично да га ток игре ухвати ван зоне у којој би морао да стоји.

На левом боку видећемо, готово извесно, прву измену. Уместо још једног бившег младог репрезентативца, Немање Петровића, играће Никола Лековић. Некадашњи играч Рада, Војводине и Лехије из Гдањска је жеља Партизана из неколико прелазних рокова, али се коначно сада вратио у клуб у коме је играо као дечак. Лековић је бек који уме да створи и потом искористи вишак на боку, а не стиди се ни да изнесе лопту из прве у другу трећину терена и тако освоји простор у тренуцима када играчи из везног реда нису у позицији да то ураде. Рано је, очигледно, о томе говорити, али требало би од њега очекивати да унапреди игру Партизана.

Исто као што је, уосталом, то урадио и Марко Јевтовић. Млади везни фудбалер је донео црно-белима оно што нису имали сезонама – баланс на средини терена. Позиционо врло интелигентан, са увек врло високим процентом добијених дуела, одличан у корекцији саиграча и скоку (потенцијално веома значајно у дербију), Јевтовић је посебно важан и у иницијалној фази напада. Има изванредан преносни пас, али и пас по земљи у дубину, што је прави раритет у фудбалу. Гол који је Партизан дао Стеауи у Букурешту дошао је управо после једног таквог паса, који је исекао дефанзивни блок Румуна и створио довољно простора који је на крају искористио Вулићевић. Јасно, и поред тога што је одиграо већ неколико јако великих и важних утакмица за Партизан, Јевтовић има исти проблем као још неки овде поменути млади фудбалери. Фали му искуство, што није прошло незапажено у Белорусији, без обзира на то што је црвени картон који је добио по сваком стандарду био престрог.

О доприносу момка који је овог лета стигао у Хумску говорио је, између осталих, и Љубинко Друловић, али и сам Дарко Брашанац, који се доласком високог Јевтовића макнуо са позиције испред штопера, која му је у најбољем случају секундарна, и приближио се првој линији тима.

Брашанац игра врло квалитетно ове сезоне, због чега је постао и А репрезентативац Србије. Добио је слободу коју раније није имао, што изванредно користи. Убацује се врло промишљато у завршну трећину терена у завршници акција, због чега је противничким играчима врло тешко да се снађу у преузимању. Уме да упути завршни пас, али и – а ово се често превиђа – да својим кретањем отвори простор за саиграча и тако га доведе у повољну позицију да угрози гол противника.

До њега би требало да стоји Стефан Бабовић, капитен Партизана када на терену није Саша Илић. Изразито је мек на лопти, али му је селекција решења понекад врло дискутабилна. Понекад се чини као да постоје искључиво два пола када је реч о Бабовићу – сјајан и очајан. Та бинарна природа његове игре спречила га је можда да се још више оствари у иностранству као играч, јер таленат за тако нешто свакако има. Од тога који ће се Бабовић појавити на Маракани умногоме би могло да одреди коначан резултат 149. Вечитог дербија. Он је, у сваком случају, веома важан у формирању менталитета саиграча, посебно на оваквим дуелима.

Феликс Магат је тренер који фудбал упоређује са шахом. Ко контролише средину табле, контролише партију. Ко контролише партију, побеђује. То је увек тако и важи за сваку утакмицу, али ће посебно бити истакнуто у овом мечу. Онај тим који се наметне у средишњих четрдесет метара игралишта, биће ближи тријумфу. Доста ближи. Партизан је то урадио у прошлом окршају и то му је дозволило да потпуно доминира утакмицом.

Није најпрецизније говорити о директним играчким дуелима на једној утакмици у времену када сви тимови у отвореној игри играју зонску одбрану, али природно је да се играчи на одређеним деловима терена сучељавају много чешће. Тако ће, сасвим сигурно, један од горућих дуела бити Катаи–Јевтовић, односно Бабовић и Брашанац–Грујић и Доналд.

Други горући дуел биће онај на десној страни Партизановог напада, односно левој страни Звездине одбране. Ко год буде играо левог бека у Црвеној звезди, сигурно је да неће бити усамљен у покушајима да се заузда Андрија Живковић. Дуплирање чувара и усмеравање најмлађег репрезентативца наше земље од средине ка аут линији (или најбољем дефанзивцу на свету, како је зове Пеп Гвардиола) је неизоставно. Живковић је посебно добар када са бока улази са лоптом унутра, у оно што немачка фудбалска теорија назива halbraum (полупростор, прим. аут.), односно простор између бока и центра терена. Одатле може да шутира на гол, али и, као што је неколико пута спектакуларно урадио ове сезоне, да пошаље пас по дијагонали.

Разлог због ког је дијагонални пас супериоран у фудбалу јесте тај што он комбинује освајање простора паса по дубини са променом угла напада коју пружа пас по ширини. Одбрани је посебно тешко да се прилагоди таквим додавањима и биће од огромне важности на који начин ће играчи Звезде успети да синхронизују своја кретања у таквим ситуацијама.

Овде долазимо до највеће недоумице када говоримо о Партизану. Валери Божинов се повредио у мечу са БАТЕ Борисовом у плеј-офу за Лигу шампиона, али тврди да је спреман. Питање је да ли му у стручном штабу црно-белих верују на реч. Друга опција је да у шпицу буде Иван Шапоњић. Дечак (како другачије назвати некога ко је малтене јуче покупио прву личну карту), који феноменално хвата празан простор у казненом простору противника, ипак још увек има проблем да одржи конзистентност у игри, посебно када треба да се понуди као решења за пас. Због свега треба очекивати Абубакара Умаруа као најистуренијег фудбалера.

Камерунац је најбржи и физички најдоминантнији играч у обе екипе (иако има још неколико физички врло моћних фудбалера), што ће у великој мери одредити и игру Црвене звезде. Не могу себи да дозволе да стоје превише високо и тако оставе простор иза себе који ће једини фудбалер, поред Дејана Јоксимовића, који је играо за Звезду, ОФК Београд, Војводину и Партизан, свакако умети да искористи. Тако ће популарни Абу самим својим присуством на терену увући плитко, или бар плиће, дефанзивну линију домаћина, а са њом и остале линије тима.

Уколико се ово обистини, на левој страни ће играти још један нови фудбалер. Ален Стевановић је фудбалер о чијем таленту се нашироко причало још док је играо у млађим категоријама Радничког са Новог Београда (реч је о клуб који је некада имао сјајну школу). У Италији, па и током епизоде у МЛС лиги, показао је тај свој квалитет, али и мучно константну немогућност да га увек на прави начин каналише. Биће посебно интересантно видети га први пут на суперлигашким теренима. Подсетимо, у Интер је отишао из Радничког Обреновца, који је тада био српсколигаш (исти пут, само у Холандију, имао је и Филип Ђуручић).

Вреди, у контексту неких трендова у игри које би требало да очекујемо на овом мечу, сетити се и једне утакмице коју је Партизан изгубио ове сезоне. Против Новог Пазара је изашао на терен без десет фудбалера, тако да је њу немогуће анализирати. Против Војводине, Партизан је направио две велике грешке у дефанзивној линији и примио је два гола. Још један гол је примио након погрешне процене свог голмана. Ипак, победа Војводине није случајност, како се то може овде наслутити.

Новосађани играју на начин који је савршен да се дестабилизује екипа Партизана. Воша игра врло директан и вертикалан фудбал. Труди се да у што краћем времену, са што мање додавања, стигне до гола противника. Играју са доста „фрке", а посебно су фокусирани на напад на другу лопту, односно лов на све оне недовољно квалитетно исконтролисане ситуације испред гола ривала после прекида или избијених лопти. То је идеалан начин да се поремети екипа са перципираним несигурностима у задњој линији, посебно још ако та екипа гостује и има трибине против себе. Могуће је, и то врло, да ће и Црвена звезда, макар у етапама, покушати нешто слично.

Све ово, како једино и може бити уочи овакве утакмице, јесте хипотеза у најбољем случају. Претпоставка са потпором у пређашњем искуству, али ништа више од тога. Миодраг Божовић и Зоран Милинковић могу да ураде нешто потпуно неочекивано, било у смислу одабира фудбалера или пак самог концепта игре и одабира тактичке егзекуције.

Стално се говори о томе како дерби одлучује један детаљ, најчешће расположени појединац. И стварно може да буде тако. Само што тај расположени појединац не мора увек да буде фудбалер. Може да буде и тренер.