Извајани за легенду

У смирај прошлог века, у том чврстом и опраштајућем стиску руку два миленијума, "зелена" револуција покренула је фудбалску индустрију у земљи којој је овај дивни спорт ушивен у национални понос. У том неемотивном, безосећајном, свакако симболичном растанку две епохе, Немачка је схватила да не може без фудбала. Али, фудбал је јасно показао да може без њих таквих, јер је пронашао занимљивије другаре за игру.

Кажу - док једном не смркне, другом не сване. У случају Немаца, специфичних за многе ствари, ова народна изрека не може се у свом обиму употребити. Они су, гледајући ову сурову, али пречесто истиниту изреку, и пре и после запете. Немцима се приказало сунце онда када је било толико мрачно да нису видели прст пред носом.

Звучи бесмислено и сулудо, али на Европском првенству у Холандији и Белгији 2000. године, победила је Немачка, баш као што један од победника Мундијала у Бразилу може бити Француска.

Освојено, иако то никада и не може бити, последње место у групи, са којег су ћутке гутали прашину и креч са копачки Португалаца, Румуна и Енглеза, означило је прекретницу у немачком фудбалу.

Мудрима, а Немци то без дилеме јесу, то је био недвосмислен знак да је дошло време за промене. Не онако како "мењамо" ми Срби, или ако вашим ушима вицкастије и милије звучи, "европски Бразилци", већ онако како то мора да се ради – бескомпромисно и одлучно, колико год да је тешко и болно.

Замена селектора, или она чувена, за сваки посртај крива, смена генерације, не би решили проблем, већ промена идеје, филозофије, уосталом, другачије поимање фудбала.

Проблеме нису потражили у другима, што многи, не би ли им било лакше, неретко чине. Чим су пали на дно, схватили су да је проблем све време ту у њима и да као канцер нечујно и подмукло изједа изнутра.

Кренули су по свету трагајући за леком, за исправном формулом и, на крају, дошли на идеју како да се репрезентација, смрскане тртичне кости од болног пада на дно кањона, успење уз крш стрмоглаве литице. Време успона није било најважније. Већ крајње одредиште и кораци ка њему.

Када смо већ кренули метафорама - Немци су увидели да храбре, али невеште, алпинисте који су завршили сломљени, без ужади и излаза, могу спасити момци истог кова, само обучени, опремљени и спремни за највеће изазове. Нико други.

Да би се саставили неустрашиву спасилачку екипу, вратили су се на почетак. Тачније, предговор...

Реформе као спас 

Дојчер фусбал бунд (Deutscher Fußball Bund), ДФБ, организација која управља фудбалом у Немачкој, осмислила је дугорочну стратегију, која ће ојачати ножне мишиће, како клубова у Немачкој тако и репрезентацијa, толико да могу да стоје усправно, без штака и других помагала. Притом, мислећи о другима, мислили су и на себе.

Правило 50+1 важи за готово све клубове у Бундеслиги и Цвајти. То правило не допушта да један човек контролише клуб, већ је он у већинском власништву навијача. Најпрецизније, на седницама годишњих скупштина, чланови и навијачи имају 50 одсто гласова и један преко тога.

Изузеци су, у Бундеслиги, једино Бајер Леверкузен (већински власник фармацеутски гигант), Волфсбург ("Фолксваген") и Хофенхајм (Дитмар Хоп). У случају Хопенхајма (како клуб од милоште зову), милионер који је и некада играо у подмлатку клуба, има 96 одсто акција, али само 49 одсто гласачког права. Право на већину акција, баш као и што је случај са Волфсбургом и Бајером, заслужио је милионским улагањима у клуб у протеклих 20 година.

То правило донело је економску стабилност клубовима, спречило дивљање и фрљање милионима. Такође, подједнако важно, ако не и битније, клубови су били приморани да праве фудбалере уместо да купују готов производ.

Применили су идеју позајмљену из малих, али фудбалски јаких земаља, каква је Холандија. У земљи лала живи око 16 милиона људи, а опет могу да се, у немилосрдној травнатој арени, носе са далеко већим земљама попут Бразила, Аргентине, Италије...

Како су то "мали" успевали? Тако што се потруде да рано открију таленат и брину о њему, јер немају луксуз да превиде неки и пропусте га кроз шаке. Наравно, Немци су додали "прстохват" својих зачина и подигли на највиши ниво "фудбалску индустрију"".

Школовање, коje ће од дечкића што безидејно јурца за лоптом направити фудбалера био је први, највећи и најважнији корак. Обликовати младог дечака заљубљеног у "бубамару" је веома опипљив и деликатан посао. Зато, решили су да ти уметници, о којима вероватно нико никада неће гласно причати, и који никада неће обрати ловорике, знају шта раде. 

Застрашујуће звучи податак, који је британски Гардијан изнео прошле године, да у Немачкој има 28.400 тренера са Б лиценцом Уефе, наспрам 1.759, колико их има у Енглеској. Чак 5.500 Немаца поседује А лиценцу, а исту има 895 тренера у Енглеској. Напослетку, ПРО лиценцу, највишу и најзначајнију, има 1.070 Немаца у односу на 115 Енглеза.

Дакле, таленат силне деце ДФБ није препуштао приученим ентузијастима у фудбал и људима којима би рад са млађим категоријама било привикавање на сцену. Допустили су само клубовима и школованим тренерима да бруше "дијаманте" прецизно, по упутству.

Неколико месеци након фијаска на првенству Европе, донели су одлуку да сваки од 18 клубова из Бундеслиге има своју академију фудбала. Нешто касније, и клубови у Цвајти морали су да испуне исте услове. Дакле, сваки клуб који је желео лиценцу (без које не би могао да се професионално такмичи), морао је да има, до најситнијег детаља, уређену школу за младе, са стручним тренерима који поседују Уефине лиценце.

У њима се не удовољава клинцима да безбрижно играју фудбал, као у школском дворишту. Ради се у складу са утврђеним системом, па се на мечевима може видети да је свако додавање испланирано, сваки шут пажљиво изабран...

Свака академија имала је своје терене, медицински тим, притом се није запостављало редовно образовање. Напротив. Свесни да неће сви постати професионални фудбалери, образовање је и те како важно.

Оне најбоље академије, које су оцењене највишом оценом, добијале су додатну финансијску помоћ, тачније награду, на годишњем нивоу.

Из овога произлази да је клубовима било у интересу да праве добре, домаће фудбалере. Осим што су били награђивани за најбоље резултате, добијали су одлична појачања из свог погона. Играче који не морају да уче језик, да се прилагођавају лиги, стилу фудбала, и врло важно, клубови нису трошили паре на готове производе.

Према извештају Њујорк тајмса, у Немачкој данас постоји 366 академија под окриљем ДФБ-а, у њима 25.000 малишана о којима брине више од 1.000 тренера.

У периоду од 2001. до 2011. године, у развој младих талената уложено је више од 680 милиона долара, а клубови су удвостручили улагања у своје академије. Да је улагање било успешно, потврђује податак да је у сезони 2011/2012, више од половине играча у Бундеслиги изашло из тих академија. Од тог броја, 20 одсто фудбалера је прошло академију клуба за који наступа.

Крешендо фудбалске револуције био је, сви су помислили, у Лондону 25. маја 2013. године. У финалу Лиге шампиона састали су се Бајерн и Дортмунд. Два немачка клуба борила су се за трофеј најбољег тима у Европи. У тој сезони, чак 26 играча оба тима прошла су академије клубова у Немачкој и имала су право наступа за Немачку.

У академијама о којима смо говорили стасавали су готово сви који су завредели да положе знојем окупане дланове на пехар у Бразилу. Геце, Озил, Крос, Нојер, Хумелс, Милер... Чак 14 од 23 играча на Светском првенству имају 25 или мање година. Најбољи голман Мундијала, Мануел Нојер, каријеру је започео са четири године у Шалкеовој академији!

Катарзичне јулске ноћи у Бразилу, нимало обичне, оне које ће се препричавати наредним нараштајима у идућим деценијама, означиле су најдуже чекану победу у историји фудбала. Немци су побрали плодове након 14 година пакленог рада и показали да није била рђава идеја да се окрену леђа именима у репрезентацији и да се не ослањају искључиво на, свима добро познати, немачки менталитет.

Нису чекали да "Марс уђе у Водолију" и да им се звезде поклопе. Земља која није имала срећу да њену химну пева један Марадона, Меси или Роналдо, Кристијано или онај "прави", доказала је, пред очима свег живућег света, да није неопходан бескрајни или вансеријски таленат да би се освојио најпрестижнији трофеј на планети.

Они су то учинили умећем и вештином, неговањем талента, ма колики он био. Обликовали су га, извајали и на крају направили играча какав је данас било који од 23 хероја из Рија. Јер, на крају крајева, није битно одакле долазите, већ куда сте кренули. Који је крајњи циљ и исходиште.

Немци су јасно знали куда иду. О, знали су... Још од лета 2000. године. Нису имали представу када ће победнички спустити исхабану патику на врх, али су имали предсказање.

Док их сунчеви зраци, најврелији до сада, прже по прљавим и уморним лицима, Лам, Милер, Нојер, Геце... погледаће покрај себе и видети најискреније и најчистије осмехе на лицима Матеуса, Бирофа, Кана, Шола, Кирстена... Јер они, нипошто својом кривицом, пре 14 година нису знали у какву се авантуру упуштају.