Крај најлепше фудбалске приче

Фудбал има чудну навику, донекле узнемирујућу, да нас подсећа на нашу сопствену пролазност. Фудбалски живот у себи носи исте физиолошке процесе као и регуларни живот, само што се они смењују у доста скученом временском оквиру. Један играч пређе пут од талентованог проспекта до измореног ветерана за отприлике оно време које је потребно да се заврши основна школа.

Фудбалски живот је ништа друго до убрзани реални живот, а то је још више истина када говоримо о великим екипама него о великим играчима. Оне расту, оне затрепере, оне засијају, оне освоје трофеје, а онда падну и ишчезну као да се ништа од свега тога није догодило.

Овај последњи стадијум неретко изазове више пажње него они претходни, за шта је одговорна урођена неподопштина људске природе - танка црна нит у ткању људске психе. Не звучи пријатно када се изговори, али ми уживамо у недаћама других. Има нечег слатког у патњи оних због којих смо, када бисмо желели да их погледамо, морали да подигнемо главу.

Немци, експедитивни и када је вокабулар у питању, имају реч за то коју је прихватио и велики остатак планете - schadenfreude. Ми смо мало компликованији, па се код нас исто осећање описује спомињањем здравственог статуса крава које припадају људима који живе у нашој околини.

Сва разноликост израза, међутим, не може да прикрије чињеницу да је ово осећање универзално и увек у истој дози присутно.

Када је већ тако, води нас мисао даље, онда мора бити чудно што се ретко ко бави узроцима слома тимова у којима тако халапљиво ужива. Нико не застане и не размисли док пребира по костима тих изузетних екипа. Фудбалска аутопсија мало кога занима.

Свима је познат Бела Гутман, мађарски тренер који је проклео Бенфику. Та његова стогодишња клетва докачила је и њега самог. Он је био велики стручњак који је освојио многе велике трофеје, али га сви препознају само по тој једној полупроширеној реченици изговореној у индигнираном афекту. Ако бисмо опус овог тренера баш морали да сажмемо у један цитат, онда би поштеније било да то буде његово „трогодишње правило".

„Трећа година је фатална", умео је да каже плаховити и похлепни тренер. Ово се односи на пројектовани век трајања оних заиста врхунских екипа. Већ након тога тренер досади играчима, играчи досаде тренеру, глад нестаје а ентропија поједе све.

Гутманова теорема може да се пренесе и у раван националних селекција, само је потребно мало је модификовати. Клупски тренер има око 40 седмица рада са својим играчима годишње, док селектор своје играче има у тренажном процесу два или три дана уочи мечева, отприлике шест или седам пута у току године. Ту су и две или три седмице припрема пред велика такмичења, која се одржавају сваке друге године. У овако разређеним околностима период инкубације неизлечивог вируса траје дуже. Усудићемо се да кажемо, најмање дупло дуже. Одавде произилази да трогодишње правило постаје шестогодишње правило.

Баш толико је трајала црвена зора. Толико дуго је Шпанија радила незамисливе ствари на фудбалском терену, ствари које вероватно неће бити поновљене за наших живота.

Дубок удах, па да почнемо. Шпанија је једина екипа у историји која је освојила два континентална првенства и Светско првенство између. Она је прва екипа уопште после предратног Андрадеовог Уругваја која је освојила три велика трофеја у сукцесији. У процесу освајања тих трофеја, Шпанија је имала скоро незамислив скор од 43-2-4. У шест година су постигли 108 голова а примили само 22. Између 2006. и 2009. године Шпанија је била непоражена на 35 мечева. Од Европског првенства 2008. до овог Мундијала Шпанија није примила гол на 13 од 16 такмичарских утакмица.

Пре овог шампионата Шпанија је одиграла 19 турнирских мечева, а победила је у 17. Изгубила је једном, и то када је Швајцарска славила вероватно најслучајнију победу у овом веку.

Ово је ниска успеха концентрисанија од оне бразилске између 1958. и 1970, импресивнија од две титуле и још два финала Западне Немачке од 1974. до 1990, па и лепша од делом укаљаних титула Аргентине из 1978. и 1986. године.

Никада ниједна екипа на свом врхунцу није била ближа идеалу непобедивости него што је то била Шпанија. Супремација тих фудбалера лепљивих стопала била је тако дубока и свеобухватна да је остатак овог Мундијала без њих имао неку разуздану и усплахирену атмосферу, као када деца остану сама код куће први пут и испретурају намештај и испразне фрижидер.

Више од самих бројева о импресивности шпанске превласти говори контекст у коме је он остварен. Никада, и ово није могуће довољно нагласити, није било теже доминирати у репрезентативном фудбалу. Ово посебно важи за тимове са нападачким уверењем и склоностима, а све због суптилног парадокса који ћемо објаснити у наредној дигресији.

Фудбал је, говорио је Ариго Саки, игра за тимове који су у хармонији. Колико пута вам је, посматрајући утакмицу, за око запало додавање након кога сте помислили „Како га је само видео?" Најчешће није ни морао, јер су исто или слично кретање ови играчи поновили на тренингу n број пута. Није могуће изградити овај ниво међусобног разумевања у интернационалном фудбалу.

Одбрамбени системи су такође мање рафинирани у репрезентативном фудбалу, али много је лакше постићи пристојан ниво дефанзивне чврстине него офанзивне умешности потребан да би је превазишао.

Одбрана је структура; премажите то којом год хоћете стручном терминологијом, али четири човека у задњој линији су увек четири човека у задњој линији. Напад је, тако, антиструктура. Он зависи од креативности и од успостављања шаблона у којем ће се индивидуални квалитети играча најбоље употребити.

Због овога се селектори огромним делом посвећују одбрани. То је аспект који могу лакше да контролишу и аспект због кога ће, ако ствари крену по злу, питање њихове одговорности најпре бити покренуто.

Ово је разлог што се у врхунском репрезентативном фудбалу у просеку постиже пола гола мање по утакмици него у врхунском клупском фудбалу. На сваком шампионату света после оног 1994. године просек постигнутих голова се смањивао. У Јужној Африци он је износио тужних 2,27.

Чињеница да је Шпанија са својим идиосинкратичним стилом игре владала баш у овако јаловим условима је једна чудесна ствар.

Овај предивни Мундијал у Бразилу, са својим головима и генерално врло позитивним ставом екипа (уз два или три изузетка), велики је заокрет и отклон од клаустрофобичног фудбала који смо гледали две деценије.

Како је онда могуће да је шпански крај дошао баш овде? Скоро да делује бесмислено...

А опет, тај крај је дошао, и то је урадио са свом учтивошћу и обазривошћу једног ударца копачком у главу.

До Салвадора и Рио де Жанеира никада ниједан шампион света није изгубио две уводне утакмице на турниру на коме је бранио титулу. Шпанија је понижена у мечу са Холандијом, а тај пораз од 5:1 је најубедљивији једног шампиона на наредном турниру. Ове године је примила седам голова на две мундијалске утакмице, а пре четири године на седам утакмица је примила само два гола. La Roja је, такође, током свог кратког излета у Бразилу примила гол више него скупа на три претходна турнира на којима је одлазила до самог краја.

Ипак, ако се предамо цепидлачењу, приметићемо да ово није први пут да један фаворит имплодира на великом такмичењу.

Шпанија је пети шампион света који четири године касније није успео да се искобеља из групе. Италија је освојила Светско првенство 2006. године, а онда је била последња у групи 2010. године. Француска је освојила Мундијал који је организовала 1998. године, а онда у Јапану и Јужној Кореји није успела да постигне ниједан гол. Бразил је 1966. године избацио дебитант Португал.

Овакав крах, наравно, није прерогатив само планетарних првака. Холанђани, који су играли оба финала седамдесетих година, нису се ни квалификовали 1982. године. Oranje је 1998. године играо полуфинале Мундијала, а онда се 2002. године, када их је предводио исти овај Луј ван Гал, поново нису ни пласирали.

Грчка је освојила Европско првенство 2004. године, а онда се након две године није квалификовала за Светско првенство. Немачка је освојила Еуро 1996. године, а после је била последња у групи 2000. године.

Али шпански пад је другачији, или ако хоћете тужнији од набројаних, из простог разлога што му је претходио најдужи лет. И његови узроци су особени. Гутманово правило јесте валидно, али само као уопштена истина. Оно не објашњава шпански кизмет довољно прецизно...

Sic transit gloria mundi

Прво што се намеће као катализатор краја ових владара свемира јесте чињеница да су играчи остарили и да су се уморили. Ћави, који је годинама био срце, душа и све између тога у игри Шпаније, има 34 године. Давид Виља има 32 године, Икер Касиљас 33. Од важнијих чинилаца, ту су и Алонсо са 32 и Инијеста са 30 година.

Међутим, Шпанија је са просеком година од 28,2 била тек седма најстарија екипа на Мундијалу, а испред ње су и Бразил и Аргентина.

Фудбалери Шпаније излазе из јако напорних сезона. Носећи дресове елитних клубова они су се борили за трофеје у домаћим лигама и играли су завршнице европских такмичења. Шпанске ноге су најуморније у свету фудбала, али је чињеница да су то увек биле.

Због овога би било лењо помислити да су ови фактори имали ма какав утицај.

Шпанија није стара или уморна екипа, али је њен тактички кредо био застарео и потрошен. Фудбал, говорили смо већ о томе, се стално мења, еволуира и допуњује. Уколико и ви не идете у корак са самсаром, бићете прегажени ма колико велики били.

Тако је прва грешка Шпаније заправо била тежња, која титра на пола пута између поноса и сујете, да увек остане доследна себи. Сви врапци на свим гранама знају да је стил игре који се зове „тики така" оно што је Шпанију учинило Шпанијом. Нико се није усудио да га чачка... Тако је tiqui taca, уместо предивног звука додавања, постао звук сата који је почео да одбројава до коначног краха.

Последњи пут Шпанија је била истински бриљантна на мечу са Уругвајем на прошлогодишњем Купу Конфедерација. Тада почиње деградација, прво постепена а онда нагла и изненадна (никада није неумесно парафразирати Хемингвеја када се говори о било чему шпанском).

Иако њихове „тики таке" нису потпуно идентичне, и најмањи неуспех Барселоне крњио је ауру непобедивости Шпаније. Екипе су се у једном, не кратком периоду, ужасавале дуела са Шпанцима. На крају крајева, шта можете да урадите против екипе која размени 25 пасова у минуту.

Али страх је почео да нестаје. Тимови више нису паркирали аутобус - сада су покушавали да их прегазе њиме.

Мана „тики таке", која је годинама била сакривена иза копрене пренаглашеног поштовања оних који су против ње играли, јесте та да екипа може да контролише лопту или може да контролише простор, никако оба. La Roja оставља огроман простор иза својих линија, а противници су коначно схватили да постоји начин да то искористе. Први је то у пуној мери урадио Бразил у финалу Купа Конфедерација, иако су многи тај пораз Шпаније погрешно интерпретирали као последицу индолентности и презасићености.

Висенте дел Боске је вероватно први постао свестан да је од шпанске моћи остала само силуета, и због тога је његов мандат у последњих годину дана личио на грчку трагедију - херој свестан своје судбине, а опет немоћан да је промени.

Одлучио је, замишљамо да се то догодило током једне мучне и бесане ноћи, да учини незамисливо. Преиначио је формацију. Направио је неке компромисе у кадровском одабиру. Од играча је тражио мање латералних а више директних, вертикалних додавања. Ове промене саме по себи не би биле превише значајне. Али када се ставе на једну гомилу, значиле су само једно - Дел Боске се одрекао "тики таке", или барем њене буквалне верзије.

И због тога је смешно и помислити да смо у Бразилу видели крај "тики таке". Видели смо крај једне златне генерације фудбалера и њихове ере. "Тики така" није ни ушла у авион у Мадриду. На Мундијалу смо гледали њену разводњену верзију, њену ненашминкану ружну сестру.

Разлика је била очигледна, али највише онда када Шпанија није била у поседу. Фудбал, рећи ће вам сваки писменији тренер, се заправо игра без лопте. Играч током утакмице у просеку лопту у ногама има око два минута. Оно што ради у преосталих 88 минута решава меч.

"Тики така" се базира на брзој размени пасова уз мали број додира, развлачењу терена и искоришћавању канала, промени места играча и коначно њиховој креативности и техничкој надарености. Важан у овој једначини, колико и све набројано заједно, јесте притисак када се лопта затури. Ова последња ставка није штиклирана на овом шампионату.

Пресинг је друга половина "тики таке". Без њега, она је само "така". Да је он постојао у игри Шпаније и оне ноћи на стадиону Арена Фонте Нова не би Холанђани јуришали као Хуни. Дејли Блинд никада не би имао времена да намести тело и пошаље пас који је претходио "петарпановском" лету Робина ван Персија. Овога пута Шпанци су били ти који су се препали, као боксер који у рингу први пут види своју крв.

И тако је Висенте дел Боске постао јако сличан Едипу. Несрећни краљ Тебе је, покушавајући да осујети пророчанство које је најавило да ће убити свог оца и оженити своју мајку, припремио услове да се баш то догоди. Дел Боске је урадио све како Шпанија не би постала предвидива, а успео је само да учини да она буде "проваљена" већ у првој утакмици.

Једини начин да одвратите противника да игра плитки блок, са којим Шпанија више није могла ефикасно да се носи, јесте инклузија квалитетног нападача. Ово објашњава инсистирање Дел Боскеа да у тим ставља Дијега Кошту. Бразилац је квалитетан шпиц, вероватно је чак на граници да буде вансеријски. Он је играч који чува дубину, уме повратном лоптом да отвори терен саиграчима, а способан је да се понуди као решење на оба бока. Иако није нарочито брз, има невероватан први корак.

Али он Шпанији не треба. Са својим троугловима, који се реплицирају као амебе, она је то све већ имала. Такође је имала и хармонију, која је сада била уништена.

Троуглови у офанзивном делу шпанске игре постоје како би играч са лоптом увек имао најмање два решења за одигравање. Када су они нестали, изгубила се и сва флуидност њиховог напада. Против Холандије, Шпанија је комплетирала само 86 пасова у завршној трећини терена. Против Чилеа су имали најслабији проценат успешности додавања (81,7 одсто) још од пораза у четвртфиналу Мундијала од Јужне Кореје 2002. године.

Можда би све фунционисало боље да се са реформама кренуло раније. Ако ништа, крај би био мање ружан. Овако, Шпанија је насукана између два система. Музика је стала, а они су остали између две столице.

"Тики така" је одбачена, као и све поломљене играчке, али није нестала. Системи и филозофије у фудбалу не умиру већ се само прилагођавају. И она ће морати да мутира, а како ће изгледати та "тики така 2.0" већ смо могли да видимо, у назнакама, у мечевима Бајерна прошле сезоне и немачке селекције на овом турниру.

Шпанска "тики така" је била најромантичнија инкарнација фудбала. Причали су, најчешће они чија је веза са овим спортом ограничена на бљештава светла телетекста и дим кладионице, да је досадна. Другима је сметала њена математичка перфектност, сматрали су је антисептичном и хладном.

Истина је да је она била фудбалски минимализам. Она је била огољени фудбал, без грубих ивица и без трења, сведен на два принципа (додавање и кретање) који су први изникли када се фудбал растао са рагбијем у другој половини 19. века.

У једном периоду шест од осам турнирских мечева које су играли завршено је резултатом 1:0. Шпанија је првак света који је до пехара стигао постигавши најмање голова (осам, односно 1,14 по мечу). А баш ове утакмице су биле најлепше. Када би дали тај један гол, деловали су бескрајно растерећено. Када су се ратосиљали бриге о резултату, могли су да играју фудбал онако како они желе. Био је то фудбал који су играли сањари.

И док је повратак "тики таке" известан, тачније већ је у току, јасно је да оне који су њен барјак пронели светом више нећемо гледати.

Из тог разлога најжалије мора бити то што нисмо стигли да се поздравимо са тим гномима у црвеном. Заувек смо ускраћени за још једну прилику да их видимо онако бескрупулозно савршене. Довољна би била још само једна Инијестина крокета, још само једна лампица која се пали изнад Ћавијеве главе пре него што одигра пас кроз четири играча, још једна преносна лопта Ћабија Алонса и лукави гол Давида Виље.

Још само једном да их Касиљас поведе из тунела. Наравно, прави Касиљас, не овај који је преседео две године и имаo функцију исту као и посуђе које се вади са горње полице само онда када дођу посебни гости. Још само једном, па онда нека фудбал крене даље својим чудним и тек понекад праведним путевима.

Збогом Фуријо, увек ћемо имати Беч, Јоханесбург и Кијев...