Лионел Меси и битка за душу фудбала

Разлога због којих је фудбал занимљив је мало мање од бесконачно. Један од њих свакако је и тај што је то најанархичнији од свих спортова. У њему не постоји сценарио, не постоје акције које тренери исписују на папиру и које играчи уче наизуст (са изузетком прекида, подразумева се). Када изађу на терен, играчи имају потпуну аутономију у одлучивању када ће дриблати, коме ће додати лопту или како ће шутирати. Тaј степен одговорности највише личи на реални живот, и стога је врло привлачан. Није узалуд Жан Пол Сартр фудбал назвао „метафором живота".

Ово наравно не значи да у фудбалу нема тактике и система. Има их још како, и њихов развој је узбудљив скоро колико и игра којом се баве и чије су део.

Фудбалска мисао се развија неправилно и непредвидиво - често се отимајући било каквој контроли. Еволуција фудбалске тактике није линеарна. Корак унапред прате два корака уназад, а одмах затим иду три корака постранце.

Старе идеје и схватања вребају иза леђа прогреса и чекају прилику да се поново појаве. Идеалан пример за тако нешто је игра Грчке на ЕП 2004. године, када је шампионски тим Ото Рехагела играо архаичну одбрану човек-човека. На тај начин технички инфериорни фудбалери су стварали проблем противнику који је овај једноставно заборавио како да реши.

Ту су и реинкарнације одређених позиција. Када је формација 4-4-2 постала основни модел игре, сучељавања екипа које су играле на овај прихваћени начин остављала су простор на боковима. Њега је користио офанзивни бек, који своје порекло води још из времена када се 4-2-4 појавио и када се по левој страни бразилске селекције врзмао са правом чувени Нилтон Сантос.

Онда је, у периоду између Европског првенства 1996. и оног 2000. године, најомиљенија формација постао један варијетет система са пет номиналних везних фудбалера. Говоримо, наравно, о 4-2-3-1 поставци.

Простор који је давао прилику бековима овим је умањен, али се отворио за једног од штопера. Сада дефанзивац који је јачи на лопти има слободу која га претвара у либера, позицију која се сматрала изумрлом још од оних дана када су Франц Бекенбауер, Гаетано Ширеа или Франко Барези престали да је играју. Ђерар Пике, Серхио Рамос и Хави Мартинез (није случајно што су сви Шпанци) су претходница неолибера, који би врло брзо могли да постану стандард у модерној игри.

Али, овде говоримо о мањим променама, променама у облику тима или метаморфози одређених места у тиму. Понекад формације саме по себи и не значи превише, јер су оне потпуно неутралне, дакле ни офанзивне ни дефанзивне. Коначна тактика је комбинација формације и стила, а само ово друго детерминише да ли ће се екипа бранити или нападати, и како ће то радити.

Велике промене, тако суштинске да мењају начин на који се фудбал игра и гледа, а фудбалери вреднују, су изузетно ретке. Све значајне фудбалске револуције - катеначо, тотални фудбал, па чак и прелазак са првобитне 2-3-5 (пирамиде) на W-M (3-2-2-3) формацију - настале су као реакција на промену неког правила игре или унутар културе која није имала превише искуства у фудбалу, па самим тим није била оптерећена претпоставком како би он требало да се игра.

Данас, када глобализација гура планету у неку врсту досадне хомогености, ни фудбал није изузет. Више не постоји изолација потребна да се одређени стил игре развија независно.

Северна Кореја, земља чије име ћете ретко када чуди у једној фудбалској причи, даје занимљив пример. Потпуни вакуум информација у којем живе и раде фудбалски прегаоци у овој земљи учинио је да њихов национални тим једно време игра у формацији 3-3-3-1. Наравно, иновација не значи увек и напредак, тако да севернокорејски модел остаје само њихов и на крају безначајан.

Незаобилазни непријатељ фудбалске маште је и њено величанство статистика, која оне којима је посао да размишљају о фудбалу тера да то раде гледајућу у бројке на екрану, а не у терен.

Због свега наведеног преовладавало је мишљење да је доба грандиозних фудбалских иновација власништво прошлости.

Онда се појавила тики-така. Тачније, појавио се Пеп Гвардиола, а са њим и филозофија коју су медији и неки малициозни тренери, није најјасније да ли користећи ономатопеју, алудирајући на популарну дечју играчку, или и једно и друго, назвали тики-така. Овај истински изванредан вид играња фудбала настао је тако што је Каталонац постулате које је преузео из холандског totaalvoetbal-а претворио у до тада незамисливе екстреме.

Оставио је високо постављену задњу линију, пресинг (понајвише ону његову форму коју данас називамо gegenpressing) и универзалност свих играча, али је све подредио поседу лопте и пасу. Дефанзивце је бирао по томе да ли могу да одиграју квалитетну лопту по дубини, а не да ли могу да скоче на прекиду. Јединог нападача је вратио назад како би створио додатно решење за додавање, а то, уз незаситу тежњу да противник и не види лопту у највећем делу меча, манифестовало се у сада већ легендарној, мада не и јединственој, формацији 4-6-0 (што је, наравно, само један од начина да се нумерички представи систем овог састава). Овај приступ је Барселони донео најуспешнију сезону у историји фудбала, а Шпанији титулу првака света и две континенталне титуле.

Скуп специфичних играча, одгајаних на специфичан начин унутар зидина Ла Масије, предвођених специфичним тренером у врло специфичном клубу, створили су микроокружење које је дозволило овакво једно мало фудбалско чудо. Истини за вољу, Барселони су помогли и људи у оделима, али не на начин на који би то злуради и злонамерни људи помислили.

Пре девет година, дакле 2005, модификовано је правило о офсајду. Играч ближи голу од претпоследњег противничког дефанзивца, да би био санкционисан у недозвољеној позицији, од тада мора да додирне лопту или да његов положај буде такав да потенцијално може да оствари физички контакт са противником који је претходно дошао у посед лопте. У сваком другом случају, односно све док он не утиче непосредно на збивања, игра се не прекида.

Овим је повећан ефективни простор за развој игре, јер више није било довољно да одбрамбени фудбалери направе корак или више њих напред и тако зауставе налет ривала. Уколико тим успе да заобиђе у својој акцији фудбалера који је одлутао, офсајд замка постаје бесмислена. Ово је створило услове који су погодовали играчима нежније грађе, али са монструозним способностима са лоптом.

Ово, вреди подсетити, није преседан. Серија амандмана спречила је метастазирање неиздрживо стерилног фудбала какав се играо на прелазу између последње две деценије 20. века. Прво је, 1990. године, одлучено да нападач који је у линији са другим од два последња супарничка фудбалера није у недозвољеној позицији (раније је морао да буде иза њега). Две године касније, голману је забрањено да ухвати у руке лопту коју му је ногом послао саиграч. И на крају, 1998. године, забрањен је старт са леђа. Фудбал је дошао до ваздуха, баш као што се догодило у, за нас тренутно важнијој, 2005. години.

Фудбал је био затечен тики-таком. Уједињени против заједничког непријатеља, тренери и фудбалери су покушавали да пронађу противотров. Сезоне су пролазиле, они су се мучили, довијали и на крају испадали смешни - а Блауграна је ређала трофеје. Ипак, хегемонија у спорту који је толико компетитиван као фудбал није одржива. Било је питање тренутка када ће неко одгонетнути највећу фудбалску загонетку и пронаћи начин да се супротстави Барсиној тиранији пасом.

Жозе Морињо је, као и сви победници, оспорован и обожаван, мудар и луд истовремено. Он је, опет као и сви победници, спреман да уради све како би победио. То је и показао.

Фудбал је игра освајања простора и стварања вишка. То се ради на најразличитије начине - игром један на један, два на два, претапањем играча из једне линије тима у другу, брзим променама стране... Тики-така је на неки начин сублимација свих ових метода и као таква она је нешто најближе савршенству што овај спорт може да понуди.

Испоставиће се да се она спречава на баналан, али врло прагматичан начин. Два комплементарна блока од осам, девет, некад и свих десет играча, врло плитко постављена, сужавају поље за игру до те мере да више и не постоји простор који се може освојити. Међупростор, односно рупе, пукотине и напрслине које иначе постоје између позиција и линија тима, тада нестају, а са њима и могућност технички надарених играча да их користе у својим нападачким акцијама.

И заиста, победити Барсу и друге екипе сличне провенијенције и није тако тешко. Само је потребно потпуно занемарити фудбалски интегритет и такмичарски понос. Радикални посед лопте се неутралише исто тако радикалним бежањем од лопте.

Морињо је то прво успео са Интером 2010. године, али је прошло још мало времена пре него што је његов метод сасвим заживео.

Пеп Гвардиола игру својих тимова заснива на премиси која каже да екипа која има лопту не може да прими гол. Морињо, пак, тврди да екипа која нема лопту не може ни да погреши, и да је самим тим она заправо у предности.

Ово нас доводи до тренутне аномалије, у којој је фудбалски терен претворен у шаховску таблу на којoj се партије углавном завршавају патом. Дуели проактивне екипе, односно екипе која жели да се наметне и контролише посед, и реактивне екипе, односно екипе која се шћућурила испред свог гола ишчекујући прилику за контраудар, имају карикатурни обрис. Први тим има лопту у својим ногама и до 70 или 80 одсто времена, а противнички тим је задовољан јер је управо то оно што он жели. А за све то време - а ово је најбитније - ниједан ни други немају баш никакву контролу над утакмицом.

Навијачи великим делом не воле овај изразито проактивни фудбал. Навијачи великим делом не воле ни изразито реактивни фудбал. Иако ово звучи контрадикторно, то заправо није случај, јер се фудбалски аудиторијум заправо на овај начин изјашњава против бинарног односа који је утакмице неких од најбољих европских тимова учинио досадним, чак и негледљивим.

Ми живимо у ери доминације суперклубова, који, осим што владају домаћим и интернационалним такмичењима, диктирају све играчке трендове. Због тога се сукоб две школе мишљења, у коме учествују сви тимови са самог врха фудбалске пирамиде, полако слива надоле и врло брзо би могао да зарази и фудбалски плебс.

Међутим, чак и ако се то догоди, то не би било толико страшно. На крају ће се ствари неумитно изгладити и вратити у оно што би просечан навијач назвао нормалом. Тезу (крајње проактивни фудбал) прати реакција на исту у виду антитезе (крајње реактивни фудбал). Њихов сукоб ће изродити синтезу, односно неко умереније тактичко схватање које ће створити консензус према коме ће се равнати и који ће усвојити већина клубова. То је неизбежно јер развој фудбала никада не престаје. Фудбал је низ зареза, а не тачака. Једино жуља чињеница да би, док се то не догоди само од себе, могле да прођу сезоне - сезоне које би било јако мучно гледати. Друга опција је да неко „погура" читав процес.

Овде се завеса подиже и на сцену ступа Лионел Меси.

Највећи европски клубови имају глобалну публику. Сваки од њих има вишеструко више навијача у иностранству него код своје куће. Ови навијачи, због физичке и културолошке дистанце, никада не могу да се поистовете са клубом који прате, барем не у мери која је неопходна да би тај однос био премештен у ирационалну сферу и самим тим био учињен трајним. Оно што привлачи ове „необојене" фанове и што њихову верност одржава јесте естетски утисак. Једноставно, они најчешће постају привржени клубу чији стил игре им се допада. Још чешће се везују за једног играча који онда постаје отелотворење клуба за који касније навијају.

И док се клубови понекад маћехински односе према навијачима у свом комшилуку, глас ових удаљених фанова не смеју да игноришу јер њихова наклоност генерише две најважније ствари у модерном спорту - новац и експанзију клупског бренда.

Сасвим је извесно да ће додворавање публици у Азији, Аустралији, Америци, па и Африци, дефинисати моделе понашања клубова у будућности. Победе ће увек бити најважније, али сасвим је извесно да ће се развити тежња да се до њих дође игром која ће привући и задржати што више навијача, односно конзумената.

Моћ фудбалера какав је Лионел Меси у таквим приликама није потребно превише објашњавати. Месијева званична тржишна вредност јесте 250 милиона евра, али маркетиншки експерти сматрају да он заправо вреди три пута више. Међутим, ако Меси постане првак света, то би обесмислило бројање милиона поред његовог имена. Његов утицај тада би постао скоро безграничан.

Ако мали Аргентинац додирне „богињу" у Бразилу и сам ће постати божанство (од милоште, а можда и вођена тихим бунтом јер је пехар Жила Римеа украден и заувек изгубљен, јавност трофеј друге генерације намењен планетарном прваку чешће назива "богињом" него његовим званичним именом). Дакле, нестаће и последња препрека која спречава људе да Месија прогласе најбољим играчем у историји. А као такав, његов отисак на навијачкој свести постаће већи него иједног спортисте раније.

Глобална публика ће желети што дуже и што чешће да гледа фудбал који Меси игра. Тимови који су наштеловани да се бране докле год је то физички могуће и који од напада знају само за контранапад изгубиће подршку публике и биће изопштени. Под тим притиском, фудбал и његови главни јунаци ће се неминовно повиновати и прилагодити.

Ово не значи некакав велики повратак тики-таке, јер је време њене апсолутне доминације, барем оне њене првобитне верзије, завршено у две минхенске ноћи када су Барселона и Бајерн примили по четири гола. Ово пре значи да паркирање моторног возила предвиђеног за превоз више лица неће и даље бити легитимно прибежиште тренера који играју против екипа талентованијих од сопствених.

Лионел Меси ће врло ефикасно пресећи Гордијев чвор који су заједно, а опет нехотице, везали Гвардиола, Морињо и остале тренерске аристократе. Битка ће бити добијена, а фудбал ће поново бити слободан.

Овде је, нажалост, неопходно застати, оставити се слатких нагађања и вратити се на сами почетак. Да би се ишта од овога обистинило, потребно је прво да се Меси врати са штитом из много веће и много мање алтруистичне борбе. Као што је већ речено, Лео у поход на непријатељски Бразил креће са једном интенцијом и са само једним предумишљајем. Он тамо иде да обезбеди своје место у фудбалским предањима. Све остало га мање, или нимало не занима.

То што ће његова каријера довека бити вреднована по ономе што је урадио на Мундијалима звучи неправедно, чак и подмукло, али то тако мора да буде. Натчовечански рекорди и полица која се повија под тежином индивидуалних признања једноставно нису довољни.

Да би био „најбољи", мора да победи на најбољем такмичењу макар једном. Ако којим случајем не одведе Аргентину до самог краја на Светском првенству, остаће само „бољи од многих". А такав не може да спаси фудбал.