Сликарска монографија Небојше Ђурановића "Хроника тела"

Пре свега, очито је да се он као уметник формирао на тековинама традиционалних и минулом праксом проверених ликовних вредности. Што значи да није склон експериментисању, да не робује захтевима да се мора бити нов и другачији, да од свог атељеа није направио лабораторију у којој би, не питајући за цену, кренуо у неистражене просторе духа и материје. Напротив, он се представља и сваким урађеним делом доказује као личност која непоколебљиво верује у ону стваралачку постојаност која се темељи на давно освојеном и усвојеном праву уметника и уметности да се не одричу сопственог наслеђа. Тачније, он се не устручава нити либи да му то наслеђе, без обзира на простор и време где је и када настало или коме припада, послужи као чврст ослонац, темељ даљој стваралачкој доградњи. Он рачуна, напросто, да се може лакше и једноставније допрети до оних којима се обраћа ако говори њима разумљивим језиком. Утолико пре и лакше пошто је његова ликовна синтакса заснована на већ усвојеним законима и дугом праксом брушеним решењима.

Дакле, пошто се определио за ону врсту стваралаштва које у ствари подразумева реалан однос према природи, у првом реду према фигури и фигуративном, Ђурановић је разумно закључио да пут ка постављеном циљу води преко непрестаног усавршавања основних и самим тим незаобилазно важних елемената цртања и сликања, као услова без којег се не може даље. Због тога је његов стваралачки поступак, без обзира да ли обрађује сложене фигуралне композиције или приказује појединачне и каткад и портретски схваћене ликове (на пример само један предмет, једну јабуку у простору или тек један детаљ као аналитичку разраду неке већ дате целине), од самих почетака представљао полигон на којем је непрестано усавршавао неопходна изражајна цртачка и сликарска средства. А да управо тако поступа и сада, сведочи чињеница да између његових уметничких првенаца и свега што је потом настало и што управо настаје нема коренитих промена или суштинских разлика. Тачније, цртеж је све ближе занатској беспрекорности, рукопис, односно рад четкицом, све сигурнији, потпуно под рационалном контролом и у служби све убедљивијег представљања материје, било да то постиже снажним гестом или пак стрпљивим наношењем пиктурално засићених бојених хармонија.

Сасвим равнодушан према изазовима нове уметничке праксе и свему што доносе поетике проширених медија, тако чврсто ослоњене на импортовани мондијалистички естетички диктат бораца „друге уметности”, оних што сумњичаво врте главом при помену речи лепо, Ђурановић упорно и непоколебљиво остаје на бранику класичних ликовних вредности утемељених на идеалу лепоте као вечног циља. Тако се он доказује као сликар племенитог кова, који не трпи нити прихвата било каква уметничка стремљења чија би се суштина налазила изван бића саме слике и њених традиционалних вредности.

Непоколебљиво уверен да је од почетка кренуо правим путем, Небојша Ђурановић се није освртао на то да ли ће надобудни критичари и искључиви теоретичари уметности, љути заговорници антиестетизма и тзв. неоавангарде, тврдити и утврдити да је његово сликарство анахроно, да је он непоправљиви традиционалиста, штавише уметник који не скрива своје узоре. Он добро зна, у то је сигуран, да се само уз меру стрпљиво брушеног и префињеног укуса, једнако подређеног захтевима лепих вештина као и пажљиво бираних иконографских решења, може стићи до постављеног циља. Стога му не пада на памет да свој поглед усмери према било коме и било чему што није оличење младости, једрине, здравља и, укратко, непатворене лепоте. Старо, болесно и ружно му се гаде, па без обзира што је поетика ружног већ подуже у моди, он држи да је лепо лепо, како то иначе сведочи непоновљиви доколичар из Херцег Новог, искусни сликар Војо Станић. Односно, он је дубоко свестан Ингарденовог упозорења да уметност не би требало тражити изван њених граница.

Тако, у својој потрази за лепотом, Ђурановић свесно, готово демонстративно, пркоси апологетама радикалног постмодернизма и њиховим уверењима да се уметност ослободила свеколиког историјског наслеђа. У том погледу довољно је у његовом раду препознати нескривено одушевљење делима великих мајстора кичице, у првом реду искуствима сликара прерафаелита, затим Климта, Шилеа, Кнопфа или класика попут Вермера и Енгра. Неодољива привлачност младости и једрина њихових тела, ретко мушких а често витких и еротски путених женских актова, које тако радо и са толико љубави обрађује у свим позама, посебно оним који му пружају прилику да кроз најсложенија скраћења ефектно демонстрира своју цртачку вештину, представљају у овом часу његов искључив иконографски мотив. Разлози за то су очигледни, јер на тај начин, таквим избором жељеног мотива, он једноставно ставља у покрет стваралачки механизам којим оваплоћује сопствене уметничке циљеве безрезервно усмерене ка идеалу лепоте. Тако Ђурановић на основу складног преплитања чисто ликовних и миметичко-наративних елемената гради једно особено сликарство чије се вредности темеље на тачном и гипком цртежу, сигурном и дисциплинованом раду четкицом, мајсторским скраћивањима и супериорном познавању анатомије, упечатљивој и ефектној материјализацији, на добром решавању простора и уравнотеженој композицији. У његовом сликарском поступку нема ничег провокативног, а још мање рушилачког и деструктивног.

У ствари, Небојша Ђурановић је изразити носталгичар, сликар који трага за оним тананим вибрацијама устрепталих осећања која се јављају пред чулном лепотом младости, али и пред стваралаштвом великих мајстора, пред неодољивим чарима њихових остварења што творе језгро вредности свеколике светске уметничке баштине. Укратко, он се јавља, показује и делом доказује као традиционалиста новог кова, истанчаног укуса и модерног сензибилетета.