Гастарбајтерске приче

Изложба је део ширег истраживачког пројекта који је повезан са два значајна датума: 50 година од потписивања Споразума о ангаззовању радне снаге са Аустријом 1966. и са Немачком 1968. године.

На челу стручног тима изложбе су Александра Момчиловић Јовановић и Татомир Тороман, кустоси, етнолози-антрополози (Музеј историје Југославије) и Љубомир Братић, политички филозоф и активиста (Беч).

Сарадници на пројекту су Владимир Ивановић, историчар (Берлин), Рудигер Росиг, социолог и новинар (Берлин), Весна Ђокић, историчарка (Архив Југославије), Борис Краљ, уметник и фотограф (Берлин) и Марија Драгишић, етнолошкиња (Републички завод за заштиту споменика културе).

Први пут у домаћој музејској пракси обрађује се ова тема у жељи да осветли сегмент мање-више негиране историје људи, који су стеротипизирани и којима је оспоравана улога у културном и привредном развоју Југославије, наведено је у саопштењу музеја.

Музејској интерпретацији претходила су теренска и архивска истраживања, а разумевању комплексности феномена помогли су бројни радници на привременом раду у Аустрији и Немачкој делећи своја сећања и њима значајне предмете.

Гастарбајтери су имали вишеструк утицај на југословенско друштво и културу, посебно на свакодневни живот становништва и често су у локалним заједницама били главни иницијатори и актери разних промена.

Одлазили су углавном из малих, најчешће сеоских, средина у индустријске центре Западне Европе.

Мењали су дотадашње и стицали нове навике и обичаје постајући значајни социо-културални медијатори у комуникацији и размени између социјализма и капитализма, Истока и Запада, села и града, Балкана и Европе.

Гастарбајтери су утицали и на свакодневни живот у Немачкој и Аустрији постајући, уместо гостију, колеге и комшије, пријатељи и прихваћени чланови заједнице.

Изложба се састоји од три главне целине: Трагови, Људи и Самоисторизација.

У целини "Трагови" груписани су документи и предмети који су били заборављени, занемарени, процењени као неважни, а који су пронађени у историјским и медијским архивима, али и на бувљим пијацама.

Гастарбајтерске приче у сегменту "Људи" имају обрисе модерне (анти)бајке у којој се многима пружила прилика за срећним крајем, али не без жртве и трајних ожиљака.

Кроз личне предмете и сећања приказан је гастабајтерски живот разапет између дубоких крајности, туге и благостања, велике ускраћености наспрам успеха, наглашавајући контекст у којем је, као никада раније у историји, један радник могао себи да приуссти живот у сопственом дворцу.

Целину "Самоисторизација" чине фрагменти готових изложби некада организованих од стране ентузијаста који су пажљиво прикупљали и излагали документацију о организацији друштвеног живота и југословенским клубовима радника ван земље, чиме су сачували своја искуства и поставили темеље модерне музејске интерпретације.

Изложба ће бити отворена до краја маја, а пројекат се реализује уз подршку Министарства културе и информисања Републике Србије, Аустријског културног форума и Гете института.