Са Шекспиром у авантуру

У причи Марама од свиле боје труле вишње оживео га је писац и приређивач књиге Шекспиријенс Милош Латиновић који нам открива како је настала књига и зашто је Шекспир наш савременик.

 Како бисте представили књигу нашим читаоцима и колико је Шекспир Вама важан?

Књига Шекспиријенс у правом смислу је књижевна авантура, јер се ради о свесно одабраној групи писаца, мојих пријатеља и аутора чије дело поштујем, а који су пристали на такву једну "непристојну" понуду да пишу наменску причу или читаво дело (попут драма Жељка Јовановића и Ђорђа Писарева). Они су веровали у идеју и то их препоручује и издваја, те због тога верујем да је ово посебна књига јер спаја оригиналне ауторе и њихове особене поетике.

Сви прилози у књизи Шекспиријенс су другачији, а свежи, потентни, значајни. Верујем да ту има прилично Шекспировог зачина. Без Шекспира се не да на разуман начин тумачити савремени свет, међуљудски односи, политичке борбе, интриге. Шекспир као писац је данас можда важнији за проучавање него икад, јер у његовом делу постоји све оно што ми данас на јавној сцени играмо.

 Ваша прича је посвећена Јоци Савићу. Шта би требало да знамо о њему?

Прича Марама од свиле боје труле вишње је потка за роман који ће изаћи следеће године. Јоца Савић је најзначајнији шекспиролог који је деловао у Европи у другој половини деветнаестог и на почетку двадесетог века. Не само што је у Дворском позоришту у Минхену, дакле једној озбиљној институцији, у озбиљној земљи и значајној култури, основао Шекспирову позорницу, и вратио Шекпира, то јест његово дело, на сцену онако како се играо у Глобу, него су и његове режије биле апсолутни новум за то доба.

Шекспирово дело у Јоци Савићу као редитељу добило је нову снагу, јер су у Немачкој тог доба преовладавала мишљења да је немогуће, због промена планова, играти интегралног Шекспира. То је било и Гетеово мишљење, али и каснијих тумача. Савић је спознао важност Шекспирове речи, науштрб раскоши позорнице која је тада доминирала. Шекспирова позорница била је тријумф изреченог, али и победа емоције, глумачке виртуозности, унутрашње игре, суштинског позоришног. Мада је Шекспирово дело постојано и трпи, свесни смо тога данас, свакакве иновације.

Што се тиче Савића о њему се не зна много, и то је штета, јер он никада није заборавио народ којем је припадао. Рођен је у Новом Бечеју, али долазио је у Београд, у Србију, и био у сталном контакту са српским уметницима. Посебно са глимцима, од којих је неколико школовао, а дописивао се и са Лазом Костићем. Заслужује да га се сећамо и да га изучавамо више и детаљније.

 О наслову...

Наслов је у одређеном смислу уредио ову књигу, Шекспиријенс или књижевна авантура или искуство контакта са Шекспиром. Наслов је био прво што сам рекао људима којима сам понудио сарадњу...

 Пуно аутора је написало причу о Шекспиру...Да ли бисте неку издвојили?

Није било посебних захтева када је реч о жанру, стилу, дужини прича, па чак ни око Шекспировог дела које би послужило за инспирацију. Аутори су били самостални да се одреде око свих тих ствари. Одабир писаца гарантовао је разнородност, а њихова оданост књижевности квалитет. Од сваког писца добио сам оно што сам желео и очекивао. И то је најбоља препорука за ову књигу, та спремност, умешност да се одговори на одређену тему, а опет да се сачува особеност и сјајан књижевни стил, композиција и квалитет који их обележава.

Шекспиријенс има само специјалисте, "извлачење" некога од њих нарушава структуру и због тога ово треба гледати као целину. Можда није било тако планирано, али се тако догодило.Шекспиријенс је посебна конструкција.