Куба - само један трен

Многима се на изложби свидео портрет двоје старијих Кубанаца. Они су свет изнад света, у међусобној заузетости.

У путопису са Кубе у 26 слика код Тодоровића нема ни мора, ни палми, ни рума, ни салсе, ни старе даме Хаване. Само људи.

„Хтео сам да те стереотипне слике изменим, да донесем неке нове, које нису виђене", каже Марко.

Кубанци не позирају, фотограф хвата прави тренутак...чаврљање, заглављене у времену, олдтајмере, ванила у сладолеџиници Копелија- само један укус у једном дану, трошни фризерски салон у Хавани...

„Тражио сам дозволу за сликање од фризера који се спремао да шиша дечака, пристао је, али под условом да и мене ошиша. Рекао сам да нема проблема. Касније сам видео да ништа не бираш - машиницом ти скрати косу, и то је то", каже Марко.

Марко Тодоровић је вешто избегао укалупљено приказивање Кубе. У земљи егзотичног комунизма и марксизма као званичне вере, Тодоровић као да не види ништа што је политика.

Ипак, ту је Че, мит који не умире, жене у белом-опозициони покрет на Куби, мајке, кћерке, сестре, супруге ухапшених дисидената које мирно протестују после сваке недељне мисе.

Ту је фотографија добродошлице, на којој Кубанац покрива очи рукама.

„Кубанци јесу тужни, они су свесни своје немаштине и колико су заостали после вишедеценијских санкција и та фотографија лепо симболише тренутно њихово стање. Они јесу весели људи кроз ритам и музику, али генерално су веома тужни", каже Марко.

И то је Куба, виђена кроз објектив Марка Тодоровића.