Богдановић: Сведок сам невероватног преображаја Кине

"Једна од првих ствари које смо морали да научимо у пословном смислу, јесте да се визит карта предаје са две руке. Веома је увредљиво било који папир или документ, укључујући визит карту, предати пословном партнеру једном руком. То треба урадити са две руке и благим наклоном. Свих ових година, сви смо имали осећај да смо добродошли у Кини. Осећало се свуда да би њихов раст и развој био тако бржи и да им је потребно да странци, првенствено из најразвијенијих земаља света, дођу и пренесу своја искуства и знања", каже Зоран Богрдановић.

Тренутно у Кини живи око 15000 наших људи, а највише их има у Пекингу, Шангају и Шенџену. Када је Зоран дошао 1997. године у тој земљи је живело око 300 Срба и нашу дијаспору је тада чинило особље амбасаде, неколико дописника, студенти и представници око 20 привредних фирми. После 2000-те број привредних представника драстично опада, а у Кину долазе фудбалски, кошаркашки и тениски тренери, архитекте, манекени и велики број младих који почињу да раде као професори енглеског. У исто време пристижу и људи из САД и ЕУ и тамо отварају фабрике и фирме.

"Један мој пословни партнер ми је недавно рекао кад се вратио из Кине да их се плаши, јер су спремнији да много више раде од нас Европљана. Оно што је дефинитивно тачно је да их је тешко пратити у њиховом темпу, раду и дужини сати које проводе на радном месту. Мој велики пријатељ који сарађује са нама већ 15 година је првих 4,5 година остајао на послу до 10 сати увече, сваки дан, иако му је радно време било до 18 сати", каже Зоран Богдновић.

Која је прва асоцијација Кинезима кад им кажете Србија? Да ли је то Ноле, Бора Милутиновић или Бата Живојиновић?

"Све то што сте рекли су асоцијације и реакције Кинеза. Бора Милутиновић као наш тренер који их је одвео на светско првенство 2002. године био је најпопуларнији странац у Кини, Ноле је 5 или 6 година освајао најзначајнији тениски турнир, Чајна опен...кад су филмови у питању и култура, филм Валтер је пуштан од седамдесетих година, а и ове године, на националној телевизији, негде у јуну месецу и филм је јако популаран. Старије генерације много више знају и за Бату и за филм Валтер, али исто тако и за филм Мост у коме је песма Бела ћао, италијанска револуционарна песма за коју мисле да је са наших простора и често инсистирају да је певамо, тако да је Бела ћао најпопуларнија "српска" песма у Кини", каже Зоран.

Када погледате у претходне две деценије, да ли мислите да је права одлука била да живите у Кини, уместо у Калифорнији, где сте били 2 године?

"Апсолутно је одлука била добра, мада се и супруга и ја често питамо шта би се десило да смо остали у Америци. У Лос Анђелес сам стигао 1993. године, године санкција. Нисам имао решене папире, био сам без радне дозволе, радио сам у ресторанима најтеже физичке послове иако сам већ завршио факултет...И ево паралеле: долазим у Пекинг, поред рада у том офису, ја сам желео да то искуство из Америке и рада у ресторанима искористим. На првом састанку и првом покушају ја добијем посао и власница ресторана ми понуди сарадњу, да ја водим ресторан и да делимо профит на једнаке делове.

Ми као породица смо пресрећни што смо се одлучили на тај корак, што смо дошли и што смо били део једног периода који остаје незапамћен у историји човечанства а то је да је једна тако велика земља доживела највећи просперитет који је икад забележен", каже Богдановић.