Странци који нас воле

Многи странци, политичари, научници, јавне личности и обични људи, наоружани разумевањем и наклоношћу бранили су нас на свој начин, од Турака, Аустријанаца, Немаца, НАТО-а и албанских терориста, заговорника Новог светског поретка и других агресора, наводи Марко Лопушина у новој књизи "Странци који нас воле".

"Мотив је био како да ја одгонетнем ту њихову љубав...ево гледам кошаркаши меч, нека цура, Американка, Ивона Андерсен игра за Србију, пева "Боже правде", постала је члан наше репрезентације, али она то не ради као гастрабајтер, да заради новац, то није неки професионални уговор где ће да згрне неке велике паре, већ је то једноставно љубав према Марини Маљковић...Доселило се у последње време двадесетак Американаца, да живе у српским селима, не у градовима. Један од њих, Чарлс Картер је рекао: Србија вас воли, и онда сам решио да видим колико таквих људи има", каже Лопушина.

Сплет невероватних околности у вези са целокупном причом о доктору Виктору Кину подсећа на филмски сценарио. Ко је он био?

"То је мој јунак. Од свих тих личности, његова прича ме највише потресла. Лечио је Србе, а Србин га је убио. Он је био немачки лекар у Швајцарској и пријатељ краљевића Александра Карађорђевића и Ђорђа Карађорђевића. Када је дошао у Србију као специјалиста за заразне болести, излечио је тифус и жутицу. Радио је напорно, по 18 сати дневно, људи су га волели јер је његов циљ био да помогне. 1919. године се враћа у Швајцарску да преузме једну психијатријску клинику, а један српски пријатељ је довео брата да га он прегледа, који је био болестан од шизофреније. Он је узео лекарски нож, повредио петоро људи и убоо др Виктора у стомак. Он је од тих рана преминуо. Рекао је да не жели да терети убицу и да му опрашта. Пре него што се то догодило, др Кин је у Србију донео швајцарску заставу, и говорио да ако погине у Србији, да га сахране са том заставом, а кад је из Србије одлазио у Швајцарску, понео је српску ратну заставу и рекао швајцарским пријатељима да ако умре, да га сахране са српском заставом. Тако се, нажалост, и догодило", каже Лопушина.

Србију и Југославију су седамдесетих година посетили славни холивудски глумци и чувени музичари, а знамо да они имају некад већи утицај на јавност него политичари, историчари, научници... Колико је то било значајно за нашу земљу?

"Било је веома значајно јер је Југославија била у свету представqена као "земља између Запада и Истока", као мост који спаја Вашингтон и Москву. Био је Луј Армстронг, један од првих певача из САД који је дошао у Београд и просуо нам џез. Имали смо срећу да се Јосип Броз заљубио у џез и почели су да ничу џез оркестри...Имали смо холивудску епопеју коју препознајем по Кирку Дагласу. Он је Белорус, и многе наше глумце је превео у Холивуд",  каже Лопушина.

Поред Кирка Дагласа, у Југославију и Београд седамдесетих година долазили су филмски великани, међу којима и Питер Јустинов, Роберт де Ниро, Милош Форман, Алфред Хичкок, Брижит Бардо...

"Брижит Бардо је у време бомбардовања 1999. године рекла да се стиди што је Францускиња, да је срамота што Француска напада један слободан народ какав су Срби", каже Лопушина.