Уметност интерпретације – Наталија Гутман

Рођена 1942. године у Казању у породици музичара, виолончело је учила у школи сестара Гњесин, а потом на Централној музичкој школи и Московском конзерваторијуму. Усавршавање је наставила на Лењинградском конзерваторијуму, учећи са Мстиславом Ростроповичем, коју ју је, и пре завршених постдипломских студија, позвао да постане предавач на Московском конзерваторијуму.

Награде је почела да осваја још у младости – са седамнаест година добила је Златну медалју на Бечком омладинском фестивалу, затим прву награду на Међународном такмичењу „Дворжак” у Прагу 1961. године и трећу награду на Такмичењу „Чајковски” 1962. године. Као активни камерни музичар, са пијанистом Алексејем Наседкином, освојила је прву награду на Такмичењу А-Ер-Деа у Минхену 1967.

Године 1969, Наталија Гутман је први пут наступила у Карнеги холу у Њујорку под управом Леополда Стоковског, али су јој је по повратку у Москву, совјетске власти забраниле да наредних десет година путује у иностранство. Стога се фокусирала на наступе унутар домовине, свирајући са неким од најзначајнијих совјетских диригената, као што су Кондрашин, Светланов, Рождественски и Темирканов. Поуздане камерне партнере пронашла је у изванредном пијанисти Свјатославу Рихтеру и виолинисти Олегу Кагану, са којима је годинама свирала у трију. Овом бриљантном трију, у формацији квартета прикључивао се виолиста Јуриј Башмет, а у квинтету и виолиниста Виктор Третјаков. Критика је имала само речи хвале за ове саставе, који су премијеро извели и већи број дела совјетских аутора која су им била посвећена.

Када су 1978. совјетске власти укинуле забрану изласка из земље Наталији Гутман, започела је истинки њена интернационална каријера. Наступала је са најзначајнијим диригентима последњих деценија XX и првих деценија XXI века – од Серђуа Челибидакеа до Густава Дудамела. Посебно успешна била је њена сарадња са Клаудијом Абадом, са којим је наступала као солисткиња или оркестарски музичар у оквиру Берлинске филхармоније, Оркестра Густав Малер и других.

Дискографија ове уметнице је изузетно обимна, а њен репетоар разнолик, обухватајући нека од најстаријих остварења писана за овај инструмент, све до премијера композиција које су јој биле посвећене.

Један критичар је изјавио „да је довољно да чујете како Наталија Гутман одвира једну фразу, па да вам буде јасно да сте у присиству есенције маестралне, врхунске музикалности”. И њен дугогодишњи пратилац на клавиру, велики Свјатослав Рихтер, имао је речи хвале назвавши је „инкарнацијом искрености у музици”. Оно што је неоспорно јесте да је Наталија Гутман била представник најбољих одлика руске традиције свирања на виолончелу – неразметљиво, а дубоко проживљено, осмишљено и емотивно.

Уредница емисије: Ивана Неимаревић