Док је света и века: Вукашин Јевтић

Вукашин Вуле Јевтић један је од првих радио певача који су изводили народну песму и сачували од заборава непроцењиво благо наше музичке баштине. Широку популарност стекао је код љубитеља народне музике због емотивне интерпретације и боемске душе. Рођен је 7. јануара 1913. године у селу Росица код Крушевца. Музикалност и љубав према песми одвели су га у Београд 1930. године где је био чест гост београдских кафана у којима је било популарно "асталско певање". У једној кафани запевао је пред Властимиром Павловића Царевца који га је и посаветовао да оде на аудицију у Радио Београд. Познанство са Царевцем допринело је да и сам сакупља, а касније и компонује песме које су у духу народног стваралаштва, па су његове песме "Још литар један", "Чај горо, лане моје", "Многе ли сам пјесме пјево" и друге постале у народу толико прихваћене да многи мисле да су изворне. Његов специфичан, а природан начин певања Царевац је назвао "вулизам", а врсни музичари из тог времена говорили су да је његова интерпретација школа за сваког певача народне музике. Последњи наступ имао је 26. марта 1981. године гостујући на маратонском сусрету Предрага Гојковића Цунета и Миодрага Богдановића. Његов глас утихнуо је 10. августа 1981. године у Рибарској Бањи, месту надомак родног села Росица. У данашњој емисији о Вулету говори његов рођак, колеге се сећају заједничких путовања и концерата, а песме које се могу чути су: "Још литар један", "Лептирићи мали", "Београде мили", "Чај горо", "Емина", "Ој, ливадо", "Наџњева се момче и девојче", "Од данас те драга више љубит нећу", "Једрен граде", "Ашик оста на те очи" и друге.