Istočni otrov za Evropu

Političko značenje tog, nekada globalnog pojma, svelo se na lingvističku kategoriju za imenovanje teritorije koja je nekada obuhvatala šesti deo kopna, iz geografskog ugla i skoro polovinu sa političkog stanovišta. Možemo, naravno, po navici da je nazovemo postsovjetskim prostorom. Ali, šta je u njemu ostalo od postsovjetskog?

Mentalitet? Taj termin je uvek imao neku notu lukavosti i objašnjavao je zašto je u našim krajevima nemoguće primeniti sve ono što u drugim bujno cveta. Sada će tezu o njegovoj raširenosti osporiti ne samo Gruzijci i Ukrajinci, već i Belorusi, i Jermeni, i Tadžikistanci, nezavisno od toga koji nivo prijateljstva i bratstva, u datom trenutku, veže njihovu državu za Rusiju.

Nekada zajednički jezik? Naravno, u bratskim glavnim gradovima, on se još uvek čuje, ali došljak iz bivše metropole treba da bude spreman na to da lokalni tinejdžeri, kada čuju jezik Turgenjeva, mogu samo da se izvine, na ruskom, za svoju nesposobnost da podrže razgovor. Naravno, u kabinetima vlasti jezičko jedinstvo još nije ugroženo. Prirodna administrativna selekcija još uvek filtrira sve one kojima ruski jezik neće skoro postati sasvim stran. Međutim, one kojima i taj momenat može da ulije optimizam, moraću da razočaram: ruski će često razumeti, a ponekad će vam na ruskom i odgovoriti i u Poljskoj, i na praškom Gradu. Iz bivših bratskih republika ruski jezik nestaje i samo činjenica da on tamo nije ni bio maternji dozvoljava nam da gajimo nade da su, gledano iz bilo kog ugla, Moldavci nama još uvek bliži nego Rumuni.

Svaka od zemalja koje nazivamo postovjetskim slabljenjem stare sile gravitacije natapa se običajima one regije u kojoj postepeno samu sebe otkriva.

Postsovjetska centralna Azija je neko vreme podsticala Rusiju na učešće u Šangajskoj organizaciji saradnje, tretirajući je od samog početka kao oblik legalizacije novog zakonodavca običaja - Kine. Zemlje južnog Kavkaza, uključujući čak i Jermeniju, sa zadovoljstvom ili bez njega, zaključuju da su, bez obzira na poštovanje prema Rusiji, Americi i Evropi, realni faktori u njihovim krajevima Turska ili, čak, Iran. I u virtuelno-geopolitičkim postrojenjima (kao što je Veliki Bliski Istok) jasno se oseća nekakva zavist prema istočnim naporima u vezi sa ŠOS. Naravno, nijedan lider evropskog postsovjetskog prostranstva već odavno ne izostavlja u svojim govorima neibežnost evropskog izbora.

Samo, sa razvojem tog prirodnog procesa neočekivano se ispoljavaju znaci kretanja i iz suprotnog pravca. Otprilike sa istim intenzitetom sa kojim bivše komšije odlaze i gube svoju nekadašnju specifičnost u odnosima sa Rusijom, poprimaju je njihove nove komšije na Zapadu.

Nešto slično događalo se i ranije. I u baltičkim zemljama, i u Bugarskoj, i u Ukrajini nije bilo veće sreće za lokalnog biznismena nego da mu bude dopušteno da služi dugovima svoje zemlje prema "Gaspromu". I to se samo čini da su rusko-ukrajinski gasni odnosi ovaploćenje neprozirnosti. Na sličan način Moskva gradi svoju saradnju i sa Poljskom, i sa Srbijom, a posebno sa Mađarskom. Međutim, to je bilo u prelaznim vremenima, u svakom smislu. Istočna Evropa još nije do kraja ostvarila svoje bekstvo sa Istoka i još nije dobila punopravno članstvo na Zapadu, a Rusija još nije pronašla glavni argument u razgovoru sa svetom, koji će na sav glas izreći u epohi Južnog i Severnog toka.

I sada može da nam se učini da se šematski ponavlja scenario vremena Hladnog rata i ugovora tipa "gas u zamenu za cevi". To jest, Rusiji za sada ne polazi za rukom da se dogovori sa Zapadom o investicijama i tehnologijama u zamenu za gas, ali radi se o nečemu drugom. Političko zahlađenje, kao i tada, ne smeta uspostavljanju specifičnih odnosa sa Rusijom. I naši odani gasni prijatelji, kao što su Šreder i Berluskoni, čini se, u punoj meri odgovaraju standardima tog vremena.

Ipak, nešto se od tada jeste promenilo. Naravno, i tada trgovina kroz gvozdenu zavesu nije bila primer poslovne vrline i transparentnosti, ali nikako nije mogla da se poredi sa današnjim običajima. Najvažnije je što se promenio sastav timova-učesnika. Sada je na drugoj strani ne samo istočna Evropa, već i oni koji se formalno i dalje svrstavaju u predstavnike postsovjetskog prostora.

Na opštu atmosferu to utiče tako što analogija sa sedamdesetim godinama deluje kao romantičarsko sećanje.

Jedno naše postsovjetsko jedinstvo, možda poslednje, opstaje u punoj snazi: naše evolucije teku po istim neravninama i krivinama.

Naše teritorije mogu da potresaju "narandžaste revolucije", mogu da se ruše stari modeli vlasti, ali jedno ostaje nepromenjeno. Kao što je tačno rekao jedan beloruski kolega, Minsk i Kijev u svojim borbama sa Moskvom mogli bi da joj nanesu veliku štetu, ako u gasnim sukobima protiv nje istupe zajedno, jer Rusija nema značajnije tranzitere od Ukrajine i Belorusije.

Ipak, to se ne događa. Problemi, koji s vremena na vreme nastaju kod Belorusa, ukrajinska braća Sloveni odmah pokušavaju da okrenu u svoju korist - i obrnuto. Razlog za to je jedan jedini, ali odlučujući: niko nije motivisan da razmišlja o tome šta će biti prekosutra. Sve treba da se uradi danas, najkasnije sutra. Misao o tome da planiranje, makar na dva-tri koraka unapred, može biti investicija u daleko veće bonuse neumesna je: svakog trenutka neko će izgubiti vlast, kod nekoga u zemlji stalno nešto gori, eksplodira i iskače iz šina. Zbog toga je sve samo ovde i samo sada.

Na sve to, još i kriza.

To je poslednji, ali dugotrajni znak naše zajedničke neponovljivosti. Jači od jezika, mentaliteta, predsedničkih samita na kojima se više ne rešavaju čak ni sudbine izbora. Za sve one koji ponosno nose ime postsovjetskih zemalja.

Svi oni postaju junaci velike međunarodne predstave, čiji se scenario hitno preštampava iz zaboravljenih tekstova sedamdesetih godina. Ali bezuspešno. U sedamdesetim sa ove strane zavese sebe su smatrali stratezima. Sada nikome nije do strategija. Kako svet sa njima da gradi odnose?

Jednostavno: onako kako su ih davno izgradili oni koji nastavljaju da se krčkaju u tom čudnovatom postsovjetskom kotlu; onako kako Mađarska nikad neće dozvoliti sebi da gradi odnose sa Italijom ili Nemačkom. Međutim, sada su i Italija, i Nemačka, i zajednički za sve, Brisel, prinuđeni da na sve to gledaju sa razumevanjem, jer se nijedan evropski idealista neće usuditi da obe te etike - za Zapad i za Istok - nazove nespojivima. Berluskoni i Šreder nisu gosti iz prošlosti. Oni su junaci našeg doba.

Postsovjetski tokovi slabe, postsovjetski prostor se topi i gubi na čvrstini.