Čajkovski između Istoka i Zapada

Kako svaki veliki kulturni događaj uvek nadilazi svoju umetničku dimenziju, i ovaj pleni obiljem političkih, društvenih i istorijskih referenci.

Muzički opus ruskog kompozitora Petra Iljiča Čajkovskog (Votkinsk 1840. † Sankt Peterburg 1893) danas je deo globalne kulturne memorije, što znači da je ruski onoliko koliko Evropa želi da se seća te činjenice, a evropski onoliko koliko su Rusi spremni da tolerišu evropsku zaboravnost.

O političkoj dimenziji tog događaja svedoči mesto održavanja konferencije za novinare – ne u Muzikferajnu, ne u Ruskom kulturnom institutu, već u ruskoj ambasadi, u "diplomatskom kvartu" skupih adresa u kom je, usput rečeno, i Srbija donedavno raspolagala ambasadom i rezidencijom.

Od onih davnih vremena kada je komunistička Rusija tretirala umetnost kao produžavanje politike drugim sredstvima, mnogo se promenilo. Istina, domaćin pres-konferencije je bio ambasador Ljubinski, ali u pozadini, bez imalo namere da zaseni prave zvezde događaja – Fedosejeva, Moskovske simfoničare i tim muzikologa koji već godinama akribijski radi na rekonstrukciji "Undine" (1869) od Čajkovskog.

Kako "za Čajkovskog nema sankcija" (Ljubinski), očita je nova strategija ruske diplomatije, da se kroz najsjajnija dela i imena ruske umetnosti osveži zajedničko evropsko kulturno sećanje.

Na kraju, nikada ne treba zaboraviti kako je "Undina" nastala: tako što je Čajkovski tražio libreto "koji neće imati nikakve veze s Rusijom", pa našao jednu dunavsku bajku nemačkog pisca francuskog porekla i na to komponovao potpuno rusku muziku.

"Undina", evropski muzički esperanto

"Undina" je do te mere ujedinjujuća evropska priča da bi, da se o tome piše roman, autor sigurno mogao biti optužen za propagandu EU.

Najpre je baron Fridrih de la Mot Fuke, pripadnih francuske hugenotske familije koja je posle Vartolomejske noći prebegla u Berlin, 1811. godine napisao novelu o dunavskoj vili Undini.

Bio je to početak romantizma, vreme kad su vile, koboldi, Pepeljuge i ostala fantastična bića na velika vrata ulazila u literaturu.

Zaplet: rečna nimfa se, kao što zna svaki dunavski ribar, rađa bez duše. Postaje "ljudska" u smislu hrišćanske doktrine jedino ako se njome oženi neki muškarac. Zato je dunavska vilinska zajednica ostavila malu nimfu Undinu na rubu najgušće švarcvaldske šume, ne bi li je našla i usvojila neka ribarska porodica.

Godinama nakon toga, šumom prolazi vitez Huldbrand, vidi odraslu Undinu i zaljubi se na licu mesta. Lepi vitez se oženi Undinom, ali je isto tako brzo ostavi zbog druge. Undina, koja sada ima dušu, ali nema muža, reaguje po prastarom zakonu svoga roda – ko ostavi vilu, plaća smrću.

Ako zaplet deluje prepoznatljivo, to je zato što su po motivima Mot Fukeove priče nastala brojna dela, između ostalih "Mala sirena" Hansa Kristijana Andersena, "Ribar i duša" Oskara Vajlda, opere "Undina" E. T. A. Hofmana ili Sergeja Prokofjeva.

Čajkovski je 1868/69. komponovao "Undinu" za Boljšoj teatar (kasniji Marinski/Kirov) u Sankt Peterburgu, ali mu je partitura glatko odbijena zbog "lošeg kvaliteta".

Iz očajanja i besa, kompozitor je, uvek tananih živaca, spalio partituru, ali je njene delove – rukopisi ne gore, rekao bi Bulgakov – posle iskoristio za Drugu simfoniju i balet "Labudovo jezero".

Na pitanje u kojoj meri starija opera menja pogled na muziku "Labudovog jezera", šta je original, šta kopija, dirigent Fedosejev odgovara da je Undina "čistija i elegantnija".

Fedosejev: "Ko čuje Undinu, više nikada neće moći da sluša 'Labudovo jezero' sa istim zadovoljstvom kao pre."

Da bi upoređivanje imalo smisla, moskovski simfoničari su u prvom delu koncerta svirali "Undinu", u drugom "Labudovo jezero".

Oluja u Muzikferajnu

Na svu sreću, maestro Fedosejev nije bio u pravu.

"Bečka publika se zaljubila u 'Undinu' i pala u trans zbog 'Labudovog jezera', pisao je dan posle koncerta muzički kritičar austrijskog dnevnika Prese Vilhelm Zinkovic (Wilhelm Sinkovicz).

Pusti poređenje, sve je savršeno, davaj! Sviraj još! I moskovski simfoničari su svirali Čajkovskog na "bis" još dva puta. Svirali bi i dalje da se pitala publika.

Muzički kritičari austrijskih medija su vrlo strogi. Retko će u celini ishvaliti neki koncert. Neki izvođenje prate sa partiturom u krilu, oni bolji je imaju u glavi. Uz to im i kulturna tradicija ide naruku: Beč je svetska metropola ozbiljne muzike, najveća globalna imena se utrkuju da dođu u Muzikferejn ili Koncerthaus (Musikverein ili Konzerthaus) i puste da im lokalni muzički kritičari sutra pišu u novinama "da je klarinet bio predubok", da je "uništio kontrast flaute", dok se na kraju i klarinet i flauta nisu "udavili u čelu".

Ovog puta su i s te strane stigle samo pohvale.

Zinkovic: "Kultura zvuka, koju Fedosejev već u drugoj generaciji neguje sa svojim orkestrom jeste jedinstvena. Nezamenljiv je u poređenju sa zapadnim orkestrima, koji svi zvuče klonirano – taj bronzani, tamno obojeni, ali uvek transparentni osnovni zvuk moskovskih simfoničara. Drveni duvački instrumenti briljiraju samostalno i en blok."

Zinkovic nastavlja: "Emilia Moskvitina je na harfi dostigla finoću do koje se do sada nije popeo nijedan umetnik. Štaviše, uspela je da začara i najtvrdokornijeg abonenta koji pati od prisilnog refleksa nakašljavanja, tako da su svi zamukli. A o hiljadu jednom načinu na koji se tamburin (daire) može udarati, tresti i milovati, što je demonstrativno pokazao Aleksander Samujelov, mogla bi se napisati doktorska distertacija."

Još je jedna činjenica pomogla opsesivnim kašljačima da umuknu, usput i olakšala razumevanje onom delu publike koji u klasici prepoznaje lepotu, ali, kako je muzički neobrazovan, ne i note: nastup doajena bečkog Burg-teatra Petra Matića, koji je naracijom pokrivao praznine između rekonstruisanih fragmenata opere.

Matić, rođen u Beču 1937. kao unuk srpske vojničke porodice iz Krajine, poznat je gledaocima RTS-a iz emisije Kulturni dnevnik, ili sada već ugašenog Beokulta.

Kako delovi partiture i dalje nedostaju, pa zapletu nedostaje kontinuitet, Matićeva uloga se svodila na objašnjenja da "vitez jaše kroz šumu", da se "sprema nevreme", ili da se "u dvoru slavila svadba, ali su se na kraju svi razišli sa mračnim predosećajem u srcu".

Kada nemački hor na vrhu instrumentalnog krešenda zagrmi "o užasni čas", onda i zadnji notni analfabeta u sali i bez Matića razume: to se nad reku i šumu spustila oluja.

Samo bez sentimentalnosti, mi smo Rusi!

Maestro Fedosejev neprekinuto vodi moskovske simfoničare još od 1974, dve decenije pre nego što su promenili ime u Simfonijski orkestar "Čajkovski", ne bi li tako dodatno naglasili svoj i do tada negovani repertoar – Čajkovski, Čajkovski, poznato i nepoznato, izgubljeno i nađeno.

Kao što se kaže "no one sings Bob Dylan like Bob Dylan", isto vredi i za Fedosejevljevu trupu – niko ne svira Čajkovskog kao moskovski orkestar "Čajkovski".

Kroz muziku Čajkovskog "piše se zajednička istorija Evrope", kako je za novinare rekao ambasador Ljubinski.

Ali već su taj jedan koncert i pripreme za njega dovoljni da bi se shvatilo kako se u toj zajedničkoj istoriji piše, ćuti i muzicira s dve strane.

"Čajkovski je pisao jednostavnu muziku. On je mrzeo osetljivo, sentimentalno i plačljivo. Njega treba svirati jednostavno, skromno i suzdržano. Zapad je tu preemotivan, njegovi orkestri bez potrebe sentimentalizuju Čajkovskog", kaže Fedosejev.

Pri tome, Fedosejev ne spada u ekskluzivni ruski zabran, među one koji su se do te mere navikli na "ruski" zvuk ruskih kompozitora da im više nijedan drugi nije dobar.

Rođen 1932. u Sankt Peterburgu, Fedosejev je postigao globalnu karijeru. Osim nastupa u Marinskom i stalne kuće kod moskovskih simfoničara, bio je šef-dirigent Bečkog simfonijskog orkestra (1997–2004), vodio Simfonijski orkestar Bavarskog radija i Bavarske državne opere, Berlinske filharmoničare, kao i glavne orkestre u Cirihu, Parizu, Pitsburgu i Klivlendu.

U Tokiju je 1996. imao funkciju prvog dirigenta, u Milanu 2009. istu poziciju u Simfonijskom orkestru Đuzepa Verdija.

Njegova karijera na evropskim operskim scenama je podjednako impresivna: Bečka državna opera, Milanska skala, operne kuće u Cirihu, Firenci, Rimu i Bolonji.

Kad Fedosejev dakle kaže "na Zapadu se Čajkovski svira monumentalno i sentimentalno", onda je to profesionalni stav, a ne stečeni ukus, ili dašak nacionalnog kolorita.

Na tom mestu je maestro Fedosejev na pres-konferenciji napravio ono što na koncertu nikad ne bi: otpevao je a kapela kako Čajkovski zvuči u tonskom ključu ruskog, kako zapadnog orkestra.

Fedosejevu se priključio Dmitrij Bertman, generalni direktor moskovskih muzičkih scena i član ruskog Ministarstva kulture. On je takođe prezentovao a kapela diferencijal između "ruskog" i "zapadnog" Čajkovskog, usput još vlastitim primerom pokazao kako se i balet "Labudovog jezera" na evropskim scenama igra s viškom monumentaliteta. Bertman: "Labudovi, a kreću se kao heringe!"

Da li su to Fedosejev i Bertman ismejali evropsko shvatanje Čajkovskog? Ni govora.

Po tome kako je Fedosejev integrisan u evropsku muzičku scenu, on je "Zapad" onoliko koliko i "Istok".

Samo im nije jasno zašto zapadni orkestri sviraju Čajkovskog tako mekano sentimentalno: "svi jednako", kako piše Zinkovic.

Zato što se na Zapadu i dan-danas veruje da je Čajkovski bio kompozitor sentimentalne muzike? Ili zato što potiču iz sentimentalnih zapadnih kultura pa ne mogu drugačije?