Optužnica protiv hrvatskih pilota, u ime Aleksandre iz kolone pitam: Šta se čekalo do sad

Prošlo je 27 godina od tog krvavog i suludog zločina u kojem je bukvalno iskasapljeno i spaljeno trinaestoro ljudi među kojima je bilo i šestoro dece.

Mnogi od preživelih nisu dočekali ni ovaj nagoveštaj pravde. Umrli su tugujući, pitajući se kakav je to svet u kojem nije zločin bombardovati kolonu izbeglica. Otišli su razočarani, nesrećni, zaboravljeni.

Sećam se dobro i danas trenutka u kojem sam čula tu strašnu vest. "Bombardovali su Kolonu"...prenosilo se "od usta do usta" među izbezumljenim narodom koji je tog avgusta 1995. pristizao u Banja Luku, tražeći spas.

Lutale smo i ja i sestra u gomili nadajući se da ćemo pronaći ostatak porodice ili bar čuti nešto o njima. Ovaj zloslutni žamor nas je potpuno  paralisao.

Samo dan ranije prošle smo tom istom Petrovačkom cestom, pod ceradom, u kamionu sličnom onome koji su bombardovali hrvatski avioni. Nismo ništa govorile, ali videle smo jedna drugoj isti strah u očima. Taj strah je lebdeo nad svima nama koji smo bezuspešno pokušavali da, u masi istih nesrećnih lica, nađemo ono željeno,  najdraže, rođeno...

I svi smo se pitali isto - da nije neko naš u spaljenom kamionu, traktoru, autu.

I dok je za većinu, na sreću, to bila samo crna slutnja, za porodice trinaestoro stradalih, život je stao na Petrovačkoj cesti. Roditelji su ostali bez dece, deca bez majki i očeva, žene bez muževa, braće...

Među njima je bila i jedna plava trogodišnja devojčica,  Aleksandra Stijelja. Gledala je kako gori automobil u kojem su bili njeni otac i deda. Krila se ispod  majčine ruke okrvavljene od gelera.

Izgubila je i majku 20 dana kasnije. Donela je na svet njenu sestru, pala u komu i preminula.

Setila sam se Aleksandre u trenutku kad sam čula vest o podizanju optužnice.

Pronašla sam je na Fejsbuku i zamolila da govori za naš radio. I pristala je, bez mnogo ubeđivanja i objašnjenja. Zadivljujuće smireno i staloženo je pričala o najstrašnijim trenucima svog života. Za razliku od nje, mi u studiju smo plakali, ali i pažljivo slušali  mladu, pametnu ženu u čijim rečima  nije bilo ni traga besa, ostrašćenosti, želje za osvetom.

Glas joj je zadrhtao samo kad je pomenula majku, ali nastavila je, jaka i stamena kao kamen sa kojeg potiče.

Završila je svoju ispovest rečima koje mi danima odzvanjaju u glavi.

Neće, kaže, ta optužnica ili eventualna presuda  promeniti bilo šta  u njenom životu. Ono što se desilo, ništa ne može da promeni niti da joj vrati roditelje i detinjstvo. Ona odavno nije uplašena devojčica koja je pričala o avionima i odbijala da jede.

Danas je ostvarena i stabilna,  okružena ljudima koji je vole i koje ona voli. Trudi se da gleda napred i živi u sadašnjosti, ali ipak dodaje da je uvek verovala u pravdu. Nadala joj se i onda kad su svi "digli ruke".

Optužnica će je možda doneti, ali najvažnije je, kaže, da naši ljudi prestanu da se plaše.

Ee, to je ono što me je postidelo i rastužilo, ali i otvorilo bezbroj pitanja.

Aleksandra, koja ima svo pravo ovog sveta da traži kaznu i  osvetu, da proklinje one koji su joj na Petrovačkoj cesti oduzeli sve osim golog života, to ne čini!

Ne, ona samo želi da prestanemo da se plašimo!

Mnogo je toga stalo u tu misao, u tu jednostavnu i iskrenu, a opet tako nedostižnu i veliku želju.

Razumem ja potpuno na  šta  Aleksandra misli. I sama sam mnogo puta poželela isto...da prestanemo da se plašimo, da vratimo izgubljeno dostojanstvo, da budemo ponovo onaj ponosni i neuništivi narod. Kad kažem MI mislim na čitav srpski narod, ali prvenstveno na moje Krajišnike.

Nekako mi se čini da smo decenijama unazad navikli da živimo u strahu i poricanju. Teške rane iz Drugog svetskog rata "lečili" smo opraštajući i zaboravljajući, verujući da je to zalog za srećniju i mirniju budućnost.

Umesto nje, dočekali smo novo stradanje i progon. Dočekali smo Kolonu,  Petrovačku cestu, godine nemaštine, poniženja, lutanja i nesnalaženja. Slušala sam često u proteklih 30-ak godina jednu tragičnu rečenicu koja je bila prava potvrda onoga što nam se dešavalo -"Mi smo ničiji, mi ne pripadamo nigde!" I sama sam se često tako osećala.

Zbog te "istine", mnogi su sreću potražili daleko, među strancima, tamo  gde to saznanje valjda manje boli.

Ali, mnogo toga se promenilo. Stasale su nove generacije, život se obnovio, vaskrsao,  deca iz kolone su postala ljudi. I to kakvi ljudi! Ljudi poput Aleksandre!!!

Ta deca, mi koji  smo, uprkos svemu, preživeli,  moramo da se izborimo sa onim strahom o kojem je govorila.

Mi moramo da priznamo sebi ko smo, zašto smo stradali, ko je dželat, a ko žrtva. Mi moramo da se odreknemo mitova i  potrebe da, zarad budućnosti i poneke "mrvice sa stola" onih koji su nam naneli toliko zla,  zaboravljamo prošlost.

Ne sme da se  zaboravi i oprosti Jasenovac, Jadovno, svaka žrtva NDH. Ne oprašta se Oluja, Petrovačka cesta, ne zaboravljaju se  starci pobijeni u  Gruborima, uz "pobedničko" slavlje hrvatskih vojnika.

I nemojte se, Krajišnici moji, plašiti da sve to kažete jasno i glasno. Ne dajte da nas iznova ponižavaju oni koji bi trebalo da ćute doveka.

Da ćute i da, umesto novih pretnji i uvreda, bar jednom od nas zatraže oproštaj!

Neće se na osnovu ove naše  optužnice, a ni eventualnog suđenja, u zatvoru naći oni koji su ubili Aleksandrine roditelje, male Rajiće, šestogodišnjeg Jovana, Mirjanu koja mi je bila vršnjakinja i ostale nesrećne žrtve, ali važan je to korak.

To je tračak nade  da, kao narod, ipak nismo zauvek ostali na onoj Petrovačkoj cesti...obezglavljeni, poraženi i poniženi.