Koji se pisac drži kao revolucionar, koji kao mađioničar, a koji kao čuvar svetog grala

Prvo držanje možemo nazvati imenom Vladimira Majakovskog. Poezija koju pišem biće lepa, ona će se pojavljivati u obliku velikih poema koje traže veliko poetsko majstorstvo, ali njena osnovna uloga neće biti da peva "bilo kome na uvce" ili izaziva "jednu suzu" već da se aktivno uključi u tokove čovečanstva, revolucije i prevrata koji treba da napravi novi svet.

Poezija tako postaje cilj, ali i oružje koje treba da opara staru paučinu zatečenu na policama istorije, da prene i uputi i one koji o poeziji nešto znaju, kao i one koji su tek naučili da čitaju. Pogled ovog pesnika koji štampamo uz ovaj tekst kao da rečito govori o ovom stavu.

To su oči koje gledaju izravno u sagovornika, ne trpe slabosti – njegove i svoje. Izgovori ne dolaze u obzir, lenjost se ne priznaje, malodušnost je dovoljno dobra da se potegne oružje (pesničko ili ono stvarno) i pripuca na malodušnika. Vladimir Majakovski tako postaje ideal aktivističkog pesnika koji gori i sagoreva sa svojom poezijom.

Svi putevi takvog pesnika kao da su vodili samo ka jednoj godini – 1930, i samo ka jednom mesecu – aprilu, kada pesnik diže ruku na sebe. Njegovo samoubistvo ostala je tajna, jer govorio je: "Mrzim sve ono gde se smrt javlja i snuje! Obožavam život, pa ma kakav bio", ali u času smrti ostala je za Majakovskim samo jedna rečenica: "Ovo nije način (drugima ga ne preporučujem), ali ja nemam izlaza".

Možda odgovor na nedoumice daje sam odnos pisca i njegovog dela prema čitaocima. Kada se celo delo pokrene kao neka borbena mašina, onda se u susretu sa stvarnošću može očekivati samo pobeda ili poraz. Ovo drugo je daleko izvesnije.

Zbog toga se mnogi pisci odlučuju na jedan drugi, daleko ciničniji model nuđenja svog dela čitaocima. Ovaj stav možemo nazvati "Vladimir Nabokov". Ovaj pisac gordio se svojim intelektom, veštinom zaplitanja intelektualnih linija svojih romana – i nikad mu nije padalo napamet da počini samoubistvo.

I takav stav ne potcrtava njegovo najpoznatije delo Lolita, već ono koje u mnogo jasnijem svetlu prikazuje pisca, roman o usponu i padu šahovskog genija, nazvan Lužinova odbrana.

Pisac kakav je bio Nabokov kao da nudi ulaznicu za svoj literarni svet (a takvi su još dva tuceta drugih, predvođeni Tomasom Manom). Ali ne mogu svi kupiti kartu. Pisac tako piše svoje knjige da pravi mali prijemni ispit za čitaoca, pa ako ga prođe, dobio je pravo da nastavi s čitanjem i na poslednjim stranicama obavezno uživa u onome što je pročitao.

Pogled ovakvog pisca zato gleda pomalo preko ramena, a nikako izravno u čitaoca. To je pogled koji imaju i univerzitetski profesori, pogled koji u suštini ne vole ni čitaoci ni studenti, jer on kao da im kaže: ja znam nebrojeno puta više od vas, pa ako kao čitaoci i dobijete desetku, to jedino znači da ste se popeli na najviši stepenik čitalačkog znanja i iskustva.  

Reklo bi se na prvi pogled da publika ne voli ovakve umetnike, ali to nije tačno. Svetinu nepogrešivo privlače nedokučivi mađioničari, gutači vatre i mačeva, oni koji krhku pomoćnicu pred njima presecaju nadvoje, pa iako nikad ne saznaju kako majstor to čini, oni hrle da vide njegovu novu opsenarsku predstavu čak iako nepogrešivo osećaju da ih veliki obmanjivač, on, pisac, ne voli kao svoju decu i čak ih unekoliko ponižava.

Treća grupa pisaca je još hladnija, ali ne zbog toga i manje poštovana, pa čak i voljena. Ovu najmanje brojnu grupu pisaca možemo nazvati imenom Horhea Luisa Borhesa. Ako prva grupa pisaca odgovara filozofima materijalistima, ako druga liči na objektivne idealiste, ova poslednja zauzima mesto subjektivnih idealista.

Moje delo – kao i svet kod filozofa kakvi su Kant, Šopenhauer ili Huserl – postoji sebe radi i ne treba mu u osnovi ni jedan jedini čitalac (iako se na njih u jednom daleko komplikovanijem smislu ipak računa).

Ovakav je i Borhes. Pišući decenijama, kao da gradi jednu veliki Vavilonsku kulu, ovaj Argentinac nikad nije napravio prava vrata za svoje čitaoce. Možda neku kapiju koju je pisac načinio upravo za njega, čitalac i nađe u mlađim Borhesovim delima kakva je Opšta istorija beščašća, ali u kasnijim kakva su Alef ili Peščana knjiga, čitalac sam mora da nađe ulaz, potom ulazeći u čudesnu šumu proze, sam mora da nađe staze i putokaze i na kraju, kako mu pisac ne nudi nikakav jasan kraj niti pouku ili razrešenje, sam mora da dokona šta je pisac želeo da kaže (i time usreći svoju srednjoškolsku profesorku, koja to smatra krucijalnim čitalačkim odgovorom).

Borhesov pogled – nikako zato što je veći deo života bio praktično slep – srlja nekud u stranu. On ne želi da se usredsredi ni na koga u svojoj okolini, jer mu za razgovor zapravo niko i ne treba. On je sam čuvar svog "svetog grala" i nikome, sem samome piscu nije obećan večni život u dodiru sa ovom literaturom.

Ali tu je posredi još jedna igra dvostruke psihologije. I ovakvi pisci znaju da bez čitalaca njihovo delo predstavlja samo prašnjavi apokrif koji ne menja ništa u istoriji. Čekajući svoje čitaoce, oni zapravo računaju na decenije i vekove, ubeđeni da će samo množina koja se pravi tokom ogromnog protoka godina, napraviti kritičnu masu njihovih čitalaca – i svi oni uzidaće se u majstorovo delo gotovo kao da su njegov neodvojiv deo na koji se od samog početka tajanstveno računalo.

I tu se negde krug zatvara, jer čini se da četvrte kategorije u ovom pogledu jednostavno nema.

Ako pišete ili želite da pišete, postavite zato sebi pitanje kakva ste vi vrsta pisca ili u kakvog želite da izrastete?