Zašto neko hoće da mi ubije majku

Glavna tema foruma u Davosu bila je klima i zaštita životne sredine. Donald Tramp je obećao da će njegova država posaditi hiljadu milijardi stabala. "Sve" za majku prirodu.

Već zamišljam Trampa sa ašovom u ruci kako kopa zemlju, a Melanija pored zaliva. U pozadini ide pesma "Ja ću vodu, a ti koren, nek izniknu mladi...".

I baš se u tom trenu u blizini našla jedna mlada, za neke voljena a za neke omražena, Greta Tunberg. Kao i uvek, da udari kontru a usput je poslala poruku da pošumljavanje nije dovoljno.

Iako mi se Gretin stil ne dopada i smatram da u njenom nastupu ima dosta propagande (možda samo verujem u teoriju zavere, ipak sam iz Srbije?), ovog puta se slažem sa njom.

Zar su posađena stabla dovoljna da se vrati sve ono što je uzeto? Možda, kad bi Amerika bila jedina zemlja na svetu i jedino dete majke prirode.

Majka priroda, kojoj smo tako olako dali nadimak, nema samo jedno dete. Nije to ni Tramp, ni SAD, ni Srbija. Ima ona još ko zna koliko biliona dece - ljudi, biljaka, životinja...

I svakom od njih je posvećena, kao i svaka majka. A mi se prema njoj ponašamo kao egoistični jedinac! Sve samo za mene!

Ne može to tako, poručuje majka. Evo vam poplava, zemljotres, suša, požar. Naučite se pameti.

Opominje, kao kad si bio mali pa mama viče da se noge ne smeju držati na stolu. Ako ne shvatiš, sledi (negde već zabranjena) ćuška. Tad dete uglavnom ukapira - kad mama kaže ne, onda je to ne.

I shvatimo mi, ali samo za trenutak kad u našem dvorištu dođe do izliva besa maše majke (prirode). Čim se istutnji i ode, odahnemo. Dobro smo prošli...

Majka je već toliko puta opominjala i besnela, a još nismo shvatili. Nego beskrupulozno nastavljamo da izrabljujemo prirodu, na koju smo stavili toliki teret samim tim što smo je nazvali "majka" očekujući bezuslovnu ljubav.

Tražimo sve. Da smo jedinac, možda bismo to i dobili. Ali, pošto nismo, ne možemo to ni da očekujemo.

Da li se vi sa vašom majkom, onom što vas je rodila, tako ophodite? Možda, jer smo jedno od dvoje, eventualno troje dece. I ona nema druge dece osim nas. Ako ništa drugo, bar je poštujemo jer je uvek tu - kad nemamo kud, kad nas niko ne čuje, kad nam fali ljubav i podrška. Njen zagrljaj je uvek tu.

Zašto onda prirodu nazivamo majka, a bar je ne poštujemo? Ona nam daje hranu, vazduh, vodu - bezuslovnu podršku, a mi je tretiramo kao da će uvek da bude tu.

Verovatno jer smo samoživi osvajači kojima je majka potrebna da ostvare svoje ciljeve.

Možda ćemo shvatiti da smo majci premalo dali, kao što to obično biva, kad bude pri kraju.

Kad ode ova što nas je rodila, ostajemo mi, njena deca. A ako ode ova druga, idu i svi umišljeni sinovi jedinci.