Izludeću od vibriranja telefona, vreme je da budem oflajn

Teško zaspim i budim se umorna. Prvo što uradim jeste da proverim da li su mi preko noći stigle poruke ili notifikacija nekog medija. Zatim proverim kakvo je vreme napolju.

Pored sebe držim dva telefona, privatni i službeni. Na njima imam nekoliko Vajber i Votsap grupa i dva imejla. Imam naloge i na Instagramu i Fejsbuku.

Baterija mi na oba telefona traje jedan dan jer internet ne isključujem. Danas se podrazumeva da non-stop budeš onlajn i odmah odgovaraš na poruke.

Pre nekoliko dana mislila sam da ću izludeti od neprestanog vibriranja, tako da sam ugasila internet i obećala sebi da ga neću uključiti 24 sata, kako bih se "resetovala".

Priuštila sam sebi da budem sama. 

Klik, klik, klik

Kad sam se probudila jednostavnom metodom otvaranja prozora utvrdila sam šta treba da obučem, a vremenska prognoza na Jutarnjem programu rekla mi je šta mogu da očekujem.

Da sam imala internet, to bih saznala jednim klikom, a drugim kako će se temperatura kretati po satima. U svakom slučaju, obukla sam se slojevito.

Pre nego što sam krenula od kuće poslala sam poruku kako bih proverila kada mi stiže autobus.

Pošto sam videla da dolazi za jednu stanicu, polako sam se spakovala misleći da svakako kasnim na taj autobus. Aplikacija bi mi, međutim, rekla da imam dovoljno vremena da ga stignem, ako samo malo požurim. Otišao mi je ispred nosa.

Tog jutra išla sam prvi put kod jedne frizerke. Znala sam koja ulica i broj su u pitanju, ali taj deo grada mi je bio nepoznat. Pošto sam obećala sebi da neću uključivati internet, "Guglova mapa" nije bila opcija. Morala sam da komuniciram sa neznancima.

Ah, te aplikacije

Aplikacije koje nam olakšavaju život nikada, zapravo, nisu bile moj problem. Nisam od njih htela da odmorim, već od poruka i neprestanog skrolovanja po Instagramu i Fejsbuku.

Ponekad mislim da ću izludeti i sama sam za to kriva.

Često ne želim da čitam poruke koje neprestano pristižu. I ne samo da ne želim da ih čitam, ne želim ni da ih dobijem. Ne želim da uvek svima budem na raspolaganju.

Neko bi rekao da mogu samo da ih ignorišem kada stignu, ali ne. Uznemiruju me. Prekidaju me. Pritom, ako ne odgovorim odmah na njih, znam da ću posle zaboraviti (probala sam). A to nije pristojno.

Mogla bih i da ugasim ton, ali onda ne bih čula pozive, a od njih ne bežim. Kada je nešto zaista hitno, ljudi vas zovu. 

S druge strane, ne mogu ni da izbrišem sve te aplikacije koje već godinama imam. Osećala bih se isključenom i otuđenom, jer sam navikla da ih koristim. Štaviše, bilo mi je čudno kada sam jednom na dva dana ostala bez telefona.

I poslovni mejlovi mi stižu na telefon - njih zaista ne smem da propustim. U ćorsokaku sam.

Stay away 

Oko 45 minuta sam putovala na fakultet. Sela bih u tramvaj oko osam ujutru i slušala radio.

Volela sam te trenutke jer su bili samo moji, ni sa kim ne pričam, ne učim, ne razmišljam. Samo slušam muziku i blenem kroz prozor.

Kada bi se desilo da neko koga poznajem uđe u tramvaj, glumila bih da ga ne vidim i nadala se da ni ta osoba neće videti mene. Nisam nepristojna, samo mi se ne razgovara. Imamo pravo na to.

Isto tako je bilo i tog, mog, dana bez interneta. Bila sam napokon sama sa svojim mislima.

Jedino što nisam mogla da se setim te Stingove pesme.