Treba mi apartman na moru – tražim mnogo, plaćam malo

Prvi put smeštaj sam preko sajta bukirala kada sam išla u Rim. Nije mi ostao veliki izbor hostela kada sam filtrirala prema budžetu i lokaciji.

Bilo je teško pronaći ga, jer drugarica i ja nismo znale da Rimljani u brojeve računaju i prozore, a ne samo ulaze u zgradu.

Da sam tada bila bolja novinarka, saznala bih na vreme da taj kraj pored Terminija (železničke stanice) nije bezbedan i da se ne preporučuje turistima, pogotovo ne dvema klinkama. Nismo znale ni da ćemo cele noći imati osećaj da nam voz iznova i iznova ulazi u sobu.

Koliko para toliko muzike.

Prošlog leta, dečko i ja smo rešili da odemo do Trebinja i odatle napravimo dva izleta, do Dubrovnika i Kotora. Našli smo prejeftin smeštaj za tri noćenja, sve izgledalo čisto, dobro opremljeno, prostrano.

Kada smo stigli, iznenađenje. Neki momak nas je odveo do naše sobe, a ne apartmana. Dele se kupatilo i kuhinja sa petočlanom porodicom, koja valjda nije očekivala da će još neko uzeti taj smeštaj. Zbunjeni mi, zbunjeni oni. Sada ne mogu u donjem vešu da gledaju televiziju, a mi moramo da ribamo kupatilo pre korišćenja. Toalet pored naših vrata. Ljuti, besni, bez izbora za tu noć.

A Trebinjac tvrdi da je sve pisalo. I jeste, ali ne tamo gde bi trebalo, pri čemu fotografije nisu odgovarale toj sobici. Čitajte komentare i kliknite na svaki link iz opisa apartmana. Pošaljite i poruku vlasniku smeštaja, da biste bili sigurni. 

Ulogujem se ja opet, da tražim drugi smeštaj, upisala Herceg Novi i naš budžet i iskoči mi neki apartman u Njivicama, sa plavom ogradom na prostranoj terasi.

Vremeplov: Prvo more kojeg se sećam bilo je kada smo išli 1999. u Njivice. Negde u oglasima našli su tata i mama apartman koji je držala žena iz Beograda. Iako Crna Gora, kod nje se nisu delili kupatilo i kuhinja. Prostrana terasa, sa pogledom koji puca na Herceg Novi. Plava ograda uz koju smo satima igrali remi. Tom apartmanu vraćali smo se još dva puta.

I tako smo se mnogo godina kasnije, moj Miloš i ja zatekli u tom apartmanu. Vlasnica je ostarila, a ostarila sam i ja, ali ona se mene seća. I sve ono što bi nekome moglo da zasmeta, mene je radovalo. Iste one šolje i tanjiri iz kojih smo pili i jeli devedesetih, šerpe i pločice. Sve je isto, a tešim se da sam ista i ja.

I ove godine ću rezervisati smeštaj onlajn, pažljivo pročitati komentare, poneti sa sobom sredstva za čišćenje, sunđere i krpe, i nek mi je Bog u pomoći.