Pregled štampe (24. 05. 2009.)

Jovanka Broz: Snalazim se kako umem i moram

Jovanka Broz, udovica bivšeg predsednika SFRJ, poslednjih nedelja je ponovo predmet medijske pažnje. Posete dvojice ministara Vlade Srbije u kući u kojoj živi od Titove smrti, Rasima Ljajića i Ivice Dačića, opet su skrenule pažnju javnosti na, u najmanju ruku, čudan položaj nekadašnje prve dame iz vremena kada je Jugoslavija bila velika i poštovana zemlja.

Ministri Ljajić i Dačić su posle ovih poseta izjavili da će učiniti ono što je u njihovoj nadležnosti da se njena situacija poboljša. To je bio i povod da se o njoj iznova piše uz obilje spekulacija i senzacionalističkih detalja koji njen slučaj prate već gotovo tri decenije.

Sama Jovanka Broz za sve ovo vreme nije se nijednom oglasila u javnosti. Iako su joj se obraćali novinari iz nekih najuglednijih redakcija sveta, uljudno je odbijala da govori o sebi, mada je od honorara koji su joj za to nuđeni mogla pristojno da živi.

Za „Politiku" je, međutim, prošle nedelje pristala da, prvi put, odgovori na nekoliko novinarskih pitanja.

- Odmah posle Titove smrti izbacili su me kao kofer iz Užičke 15, u spavaćici, bez ičega, bez prava da uzmem bar neku našu zajedničku fotografiju, neko pismo, knjigu, odeću, i bez moje volje „strpali" u kuću, rekoše privremeno, u kojoj živim gotovo tri decenije. S jedne strane, za javnost je bio priređen veličanstven pogreb na koji su došli skoro svi državnici sveta da tom velikom čoveku odaju poštu, a s druge, imate ljude koji su sa mojim mužem poslednjih godina njegovog života radili šta su hteli, takođe i sa mnom, i na kraju me pokrali. Imate takve kao što je spomenuti Grković, koji je nagrađen činom, valjda za nedela koja je počinio prema meni.

- Ne mogu da dobijem Titovu penziju, jer nemam dokumenta, a i zato što Tito „nije imao platu", saopštio mi je u prisustvu nekih nazovipravnika, 12. jula 1982. Fadilj Hodža. Nikada nisam dobila bilo kakvo rešenje o penziji. Tačno je da dobijam neku apanažu, ali koju i od koga nikada nisam saznala. Gospodin Ljajić je prvi političar koji se zainteresovao za moj slučaj. A kao supruga predsednika zemlje, ali i kao borac, kao potpukovnik i nosilac Spomenice imam pravo, kao i svaki građanin, na penziju i imam pravo na adekvatan smeštaj, a ne privremeni, odakle uvek neko može da me izbaci kad hoće.

Srećom, služilo me je zdravlje, pa sam sama mogla da vodim računa o sebi, kao i da živim iz inata. Snalazim se kako umem i moram.

Samo besparica stabilna

Sve generacije onih koji su živeli na ovom području sasvim sigurno kao "crticu" iz svoje mladosti pamte - zahtev za štednju. Danas, u vreme prelivanja velike svetske krize na ovdašnji ekonomski milje, vratila su se i sećanja na razne stabilizacije, devalvacije, stagnacije... U svakom slučaju, istoriji nekadašnje SFRJ, ali i svih država, njenih nasledica (pa i Srbije) jedno je zajedničko - periodi u kojima je bilo teško i neizvesno živeti.

Jedno od obeležja SFRJ u privrednom životu bila je dominantna uloga države, ali i česte promene na ovom polju. Tako je transformacija sistema u pravcu izgradnje samoupravljanja započela 1950. godine, a privrednom reformom 1965. godine, započet je proces prilagođavanja dotadašnjeg sistema tržišnom. Promene su se dešavale i 1967, 1968 i 1969. godine, a zatim se, do 1971. godine gotovo ništa, u sistemskom smislu, u SFRJ nije menjalo.

Dominantan problem početkom šezdesetih godina bili su inflacija i platni deficit. Ekonomska politika bila je zasnovana na ideji da "dalja ulaganja nisu potrebna, jer se postojeći kapaciteti koriste polovično". To je značajno uticalo na opadanje stope privrednog rasta. Smanjena investiciona aktivnost značajno je smanjila mogućnost zapošljavanja, kao i izrazito zaostajanje nerazvijenih područja.

S druge strane, u to vreme u SFRJ naglo počinje da se razvija potrošačka psihologija.

Vlast promoviše potrošnju kao "glavnu motornu snagu razvoja", a težište se stavlja i na prerađivačke grane industrije tako da SFRJ kreće da, uprkos "zaklinjanju" u potrebu izvoza kao prioriteta, uvećava uvoz sirovina. U isto vreme primarna proizvodnja tavori, željna kapitala i ulaganja. Rast ličnog dohotka bio je, u ovom periodu, iznad rasta i produktivnosti rada i rasta BDP. Primetno je i sve češće neravnomerno teritorijalno razmeštanje investicija, i pored toga što je ravnomerni razvoj, kao socijalni cilj, našao svoje mesto još u Prvom petogodišnjem planu razvoja naše zemlje.

Sve ovo uslovljava da SFRJ sledeću deceniju dočekuje sa sve većim socijalnim raslojavanjem. Početkom sedamdesetih, rukovodstvo SFRJ počinje da shvata da se koncept i praksa samoupravnog socijalističkog preduzeća - prevaziđen. Zato se krenulo sa velikim promenama, koje su kulminirale donošenjem Zakonom o udruženom radu iz 1976. godine, koji se odlikovao "delegatskim načinom odlučivanja, slobodnom razmenom rada, ostvarenje načela raspodele prema radu..."

Sedamdesetih godina dolazi do enormnog zaduženja Jugoslavije u inostranstvu. U 1972. godine inostrani dug iznosio je 2,3 milijarde dolara, a u 1980. godini - 9 puta više.

Stručnjaci kažu da su upravo politička i privredno - sistemska rešenja iz ovog perioda dovela do privrednog kraha i raspada zemlje. Tu se, pre svega, misli na Ustav iz 1974. godine i Zakon o udruženom radu iz 1976. godine.

Višak 400 sudija i stotinu tužilaca

Visoki savet sudstva je procenio da je za novu mrežu sudova, koja će početi da funkcioniše od 1. januara naredne godine, potrebno oko 1.800 delilaca pravde. Ako se ima u vidu da u Srbiji sada ima nešto više od 2.200 sudija, to praktično znači da će oko 400 njih biti višak i da će morati da potraže drugi posao.

I projekcija Državnog veća tužilaca upućuje da od Nove godine u organima gonjenja neće biti mesta za sadašnjih 760 nosilaca javnotužilačke funkcije. Procene Državnog veća tužilaštva su da bi Srbija trebalo da ima između 500 i 600 tužilaca, odnosno zamenika tužioca.

Izvor „Blica nedelje" iz pravosudnih krugova iznosi da je procenu broja delilaca pravde Visoki savet sudstva izveo na osnovu „Okvirnih merila i normi" koje je doskorašnji Visoki savet pravosuđa sačinio 2006. godine. Služeći se pomenutom metodologijom, precizira izvor „Blica nedelje", Visoki savet sudstva je procenio da Vrhovni kasacioni sud treba da ima 29 sudija, apelacioni sudovi u Beogradu, Nišu, Novom Sadi i Kragujevcu 230, viši sudovi 250, osnovni sudovi 1.100, Viši privredni sud 26, privredni sudovi 126 i Upravni sud 26 sudija. Pored toga, dodaje ovaj izvor, 550 delilaca pravde radiće u prekršajnim sudovima.

Kako „Blic nedelje" saznaje, konačan broj sudija i tužilaca Visoki savet sudstva i Državno veće tužilaštva trebalo bi da utvrde u narednih desetak dana. Posle zvaničnog obelodanjivanja ove informacije u „Službenom glasniku", uslediće raspisivanje konkursa za novu postavu u srpskom pravosuđu.

Narednog meseca trebalo bi da budu poznati i kriterijumi i merila prema kojima će se birati sudije i predsednici sudova. Predlog kriterijuma je poslat na mišljenje Venecijanskoj komisiji i ako se ona 12. juna, kako je planirano, izjasni o tome, konačnu verziju ovog dokumenta ubrzo posle toga utvrdiće Visoki savet sudstva. Predlog kriterijuma i merila za izbor sudija i predsednika sudova predviđa da presudnu ulogu prilikom sastavljanja liste budućih delilaca pravde imaju njihova stručnost, osposobljenost i dostojnost.

Protojerej Peranović: Batinaši iz Crne Reke biće kažnjeni

On priznaje da je snimak batinanja autentičan, ne beži od odgovornosti i kaže prvi put za naš list „da će zbog ovog propusta krivci biti kažnjeni".

- Snimak je autentičan i ono što se na njemu vidi stvarno je prevršilo svaku meru. Mi smo već preuzeli određene interne mere zbog toga, jer je to nedopustivo. To što se vidi na snimku je potpuna istina, desilo se, a ko je kriv, ima da odgovara zbog toga. Optužuju nas i za nadriapotekarstvo. Ne znam ko bi bio toliko glup i toliko naivan da tako postupi. Mi svakako nismo. Što se tiče teških telesnih povreda, ne znam uopšte odakle takve indicije. Više puta sam javno govorio da mi nekada pribegavamo fizičkom kažnjavanju, ali i da zavisnici i njihovi roditelji potpisuju saglasnost za to - objašnjava protojerej Peranović.

Četiri inspektora Ministarstva zdravlja su pregledala sve prostorije u manastiru i sastavila zapisnik na devet stranica. Peranović kaže da je zapisnik sačinjen korektno i da su inspektori postupali profesionalno, u vrlo napetoj atmosferi, jer je u manastiru bilo i oko 50 roditelja, koji su ogorčeni i očajni, jer bi kamp za lečenje, posle spornog snimka, mogao da se zatvori.

- Ako je Crna Reka crna rupa u Srbiji i mesto srednjovekovnog zaostalog zlostavljanja, neka nas sve pohapse i zatvore. Manastir je trenutno pod opsadom. Stalno dobijamo pozive, uglavnom podrške, a u jednom danu nam se javilo devet roditelja koji hoće dete da pošalju, što se nikada do sada nije desilo - kaže Peranović.

Roditelji štićenika duhovno-rehabilitacionog centra za lečenje bolesti zavisnosti u Crnoj Reci uputili su juče saopštenje u kome ističu da javno prikazivanje događaja o tretmanu i metodama lečenja u ovoj ustanovi ne idu u korist njihovoj deci.

Saopštenje sa pismenom izjavom dece, u kojoj ona izražavaju potpuno poverenje u rad ljudi duhovnog centra na njihovom izlečenju, i sa potpisima i ličnim podacima roditelja i stanovnika doma, objavljeno je posle zajedničkog sastanka, na kome je izražena saglasnost sa primenom tih „jedino mogućih" metoda.

- Od državnih institucija nismo dobili nikakvu pomoć ni podršku u rešavanju naše situacije, koja može već koliko sutra da zakuca na vrata bilo kog doma. Nas 210 porodica nismo bili u stanju da rešimo problem narkomanije ni uz pomoć referentnih zdravstvenih ustanova koje u našim slučajevima nisu dale nikakve rezultate - ističu roditelji, koji na ovaj način, kako pišu, podržavaju brigu ljudi iz Crne Reke, koji su obezbedili sigurnost njihovoj deci, sklonili ih sa ulice i otrgnuli od sigurne propasti.