Kako se u Šangaju kod Beograda sećaju zavičaja prognani u "Oluji"

"Ja sam bio kod babe i dede, tatinih roditelja. Spavali smo, odjednom smo čuli uzbunu. Celo selo je izašlo ispred kuća. Tada je jedan naš komšija došao sa traktorom da se pakujemo i idemo u meni nepoznatom pravcu tada. Kada smo stigli u Petrovac, rođak je morao da izbaci iz traktora moje babu i dedu, jer nije bilo mesta za sve, a ja sam ostao s njim i njegovom porodicom. Celu noć sam razmišljao gde su mi majka, otac i sestra", piše u Dnevniku Igora Vukčevića, izbeglice iz Knina. 

"Zamislite sedam dana budete sami bez majke, sestre i oca. Na kraju nađete majku i sestru i onda pitate gde je otac, oni kažu otišao u rat. Ne znamo gde je. I samo jedno jutro majka je otvorila ceradu od kamiona i rekla vidi ko ide niz ulicu i tata je išao, ja sam bukvalno preskako ljude koji su spavali u kamionu i skočio iz kamiona njemu u zagrljaj i to ne može da se opiše", rekao je Igor za RTS.

Teškim rečima opisuje i život posle kolone. Usledile su godine selidbi, neizvesnosti i borbe za život. Najzad, novi dom našli su u naselju nadomak Beograda – Šangaju.

"Meni je majka profesorka i dok smo bili dole je radila kao profesorka. A ovde kad je došla plata profesora bila je 50 maraka, a onda su joj ponudili da bude kućna pomoćnica za 200 maraka. Onda je to zbog nas prihvatila i nikada više nije bila profesorka. Šta čoveka ne ubije, to ga ojača i zato jesmo uspeli i zato jesam uspeo i u životu i sa porodicom", kaže Igor. 

U porodičnoj kući danas ih je desetoro. Među njima najglasniji su – Milica, Vuk i Lazar. O rodnom kraju svog oca osim u kući, čuju i od komšija, koji su pretežno Krajišnici.

"Ne može se to zaboraviti, ej. Ja se sećam gorkih uspomena, nije mi svejedno da se setim tog datuma, a kamoli šta su preživeli. Danas je dobro tu, radi se", navodi Milorad Radonjić.

U naselju Šangaj živi oko pet hiljada ljudi koji su se tog 4. avgusta 1995. uputili iz Hrvatske. Stigli su ovde na golu ravnicu i izgradili svoje živote ispočetka.