Novi zakon o transplantaciji ne oduzima glas porodici

Milenko Stojković je, gostujući u Dnevniku RTS-a, objasnio da je u tekstu predloga zakona jasno da nismo svi donori rođenjem.

Naveo je da pretpostavljena saglasnost zapravo znači nešto potpuno drugo – da je država odlučila da uputi poruku da, ukoliko smo donori organa, to je neka vrsta civilizacijske normalnosti, a ne ekstremno herojstvo.

"Ukoliko nismo donori, i imamo neki poseban razlog za to, možemo kada god hoćemo da to negiramo i to ne državi, kao što se pokušava da se inputira, nego možemo verbalno preneti svojoj porodici bilo kada u životu i to je sasvim dovoljno, jer po smrti za donorstvo se pita isključivo porodica preminulog lica. To je važilo i u prethodnoj varijanti zakonodavstva i u ovoj varijanti i važi i za pretpostavljenu i za informisanu saglasnost svugde u svetu", dodao je Stojković.

Ukazao je da nas zakon ni na šta ne tera, već da nas zakon donekle podstiče.

"Činjenica je da nas zakon uopšte ni na šta ne tera i da mi imamo potpuno slobodu. Ovim zakonom su takođe zaštićena sva ljudska pojedinačna prava i uopšte se ne radi o tome da postoje nekakve represivne mere, to je budalaština, ovo nije represivna mera, ovo je mera koja u potpunosti čuva ljudske slobode i koja samo promoviše na određeni način to šta mislimo da treba da se radi", istakao je Stojković.

Ukazao je da mu je bilo neprijatno kada je čuo primedbu na sednici Skupštine da se Ruska Federacija i Ruska pravoslavna crkva na neki način protive ovakvoj vrsti zakonodavstava i tvrdi da je upravo suprotno.

"Rusija je najradikalnija u toj vrsti rešenja, ne samo da ima pretpostavljenu saglasnost, nego je 2016. godine Vrhovni sud Rusije potvrdio da je pravno legitimno ono što 70 godina u Rusiji važi – da čak država, suprotno od onoga što će biti u Srbiji gde porodica ima precedencu, da država preuzima svu precedencu nad lešom i odlučuje da li će se od nekog uzeti organi za transplantaciju", naveo je Stojković.

Podsetio je i na našu istoriju kada je reč o transplantaciji.

"Mi smo čuli u Skupštini neke komentare da je to nešto što je nama nepoznato, da mi ulazimo u nešto što je nama novo. Upravo je suprotno, 1916. godine prva transplantacija tečnog tkiva, jedinog organizma u krvi, urađena je u Srbiji i od tada je urađeno stotine hiljada transfuzija, 1933. urađena je prva transplantacija rožnjača u Srbiji, 1973. prva transplantacija bubrega", naveo je Stojković.

"Potrebno da budemo više solidarni"

Na pitanje da li bi svi oni koji se protive transplantaciji da njima zatreba organ ili članovima njihovih porodica to odbili, Stojković kaže da je to teško pitanje.

"To je negde suviše hipotetičko pitanje, teško je odgovoriti, ali pretpostavljam da bi priličan broj njih odlučio da dobiju transplantat. To je sasvim prirodno", rekao je Stojković.

"Ovaj zakon ništa ne menja u sledećem kontekstu – sve ostaje na volji građana Srbije i ništa neće urediti ni novo zakonodavstvo ako ne budemo međusobno solidarni i želeli da damo saglasnost da se sa naših umrlih srodnika preuzmu organi za transplantaciju", istakao je Stojković.

Ukazao je da je najvažnija poruka da budemo što više solidarni.

"Treba da se stidimo što nam pomažu građani drugih zemalja šaljući, ne razmatrajući to ko smo, šta smo i da li im se sviđa bilo ko od nas pojedinačno ili naša nacija, organe za transplantaciju", naglasio je Stojković.

Objasnio je da je smisao ovog zakona da u onome u čemu je to moguće iz medicinskih razloga, tamo gde nije potreban veliki stepen saglasnosti između tkiva donora i tkiva primaoca, npr. rožnjača, budemo samodovoljni, da ne zavisimo od EU.

"S druge strane, za tkiva za koje je potrebna podudarnost, makar delimična, to je nemoguće za građane Srbije da ostvare ukoliko nema kooperacije sa svetom i za nas je dobitak mnogo veći nego za one druge oko nas", zaključio je Stojković.