Zašto Nemačka popušta ksenofobiji i radikalnoj desnici

Deluje kao situacija moguća na Balkanu, bar kako ga stereotipno mnogi sa Zapada sagledavaju, ali ovo je zapravo najkraći opis Nemačke u poslednjih šest dana.

Jučerašnji masakr u gradu Hanauu, nadomak Frankfurta, još jednom je pokrenuo pitanje desničarskog ekstremizma u Nemačkoj i popustljivosti političara, policije i službi bezbednosti prema tim grupama.

Prema informacijama sa kojima za sada raspolažu nemački mediji, osumnjičeni napadač Tobijas R. je bankarski službenik, koji je svoje ultradesničarske stavove i verovanja u teorije zavere izneo u video-snimku na Jutjubu.

Nakon što je pucao na ljude ispred i u dva nargila-bara u centru Hanaua, usmrtivši devetoro a četvoro ranivši, napadač se vratio kući i izvršio samoubistvo. Prema prvim saznanjima, žrtve su turskog i kurdskog porekla.

Istražitelji navode da veruju da iza masakra stoje rasistički, odnosno ksenofobni motivi. I dok istraga još traje, u nemačkoj javnosti je ponovo pokrenuta rasprava o tome da li nemačka država potcenjuje desničarski ekstremizam.

Prošlog leta žrtva tog ekstremizma bio je lokalni funkcioner Hrišćansko-demokratske unije (CDU) Valter Libke, kojeg je zbog zagovaranja politike "otvorenih vrata" za izbeglice ubila osoba sa podugačkim policijskim dosijeom i jakim vezama i aktivnim učešćem u krajnje desničarskim i neonacističkim partijama, pokretima i grupama.

Ubica nije bio pod radarom policije, iako je prethodno bio osuđivan za napade nožem i bombaški napad u kojem su mete bili pripadnici etničkih manjina u Nemačkoj.

"Nemačka nikada nije prošla denacifikaciju"

Nemačke službe državne bezbednosti nikada nisu nasilje ekstremne desnice sagledavale kao glavni problem za bezbednost zemlje, iako je proteklih decenija Nemačka i te kako beležila ne tako mali broj nasilnih akcija i ubistava iza kojih su stajale desničarske ekstremističke grupe. Poslednjih decenija pre svega je isticana pretnja od ekstremnih islamista, a krajnje desnica je manje sagledavana kao opasnost, čak manje i u odnosu na levičarske anarhističke grupe.

To možda i ne bi trebalo da čudi, jer Nemačka nikada nije prošla denacifikaciju na način na koji većina ljudi širom sveta misli da jeste. Posle Drugog svetskog rata u ministarstvima pravde, unutrašnjih poslova i odbrane ostao je ogroman broj nekadašnjih nacista koji su mirno proveli ostatak svoje karijere i života.

U pre nekoliko godina objavljenom opsežnom istraživanju, profesor Kristof Zaferling utvrdio je da su bivši nacisti činili i do 80 odsto kadrova u posleratnom nemačkom ministarstvu pravde, a da je od 170 osoba koji su bili na rukovodećim položajima u periodu od 1949. do 1970. čak 90 njih bilo iz nekadašnje Hitlerove Nacionalsocijalističke partije.

Kako je pre pet godine izjavio tadašnji ministar pravde, a sada šef diplomatije Hajko Mas, "pravnici nacističkog doba su nastavili da pokrivaju nekadašnje nepravde" i nekadašnje kolege, umesto da ih razotkriju.

Time se delimično objašnjava zašto je nemačko pravosuđe bilo tako sporo u procesuiranju zločina Hitlerovog režima. Iako je bivših nacista bilo manje u ministarstvu unutrašnjih poslova, decenijama se u nemačkoj policiji i tajnim službama potcenjivala opasnost od politički desno motivisanog terora i ekstremizma.

Ni talas izbeglica i porast napada na izbeglice i kuće u kojima su smešteni nisu uticali da funkcionere policije i državne bezbednosti da označe krajnje desničare kao veliku opasnost. Uvek je glavna tema bila strah od ekstremnih islamista.

Krajnje desničarski političari optužuju za sve Merkelovu

Kolike su razmere tog potcenjivanja možda najbolje svedoči to da je, deset dana posle ubistva funkcionera CDU, na sastanku nemačkih pokrajinskih ministara unutrašnjih poslova i šefova državne bezbednosti sa čelnicima na saveznom nivou, nemački ministar unutrašnjih poslova Horst Zehofer želeo da fokus sastanka bude na raspravi o kriminalnim bandama i deportacijama u Avganistan osoba kojima je odbijen zahtev za azil.

Osim toga, ubistvo Libkea, ali i jučerašnji masakr, na tragičan način ukazuju na polarizacije u nemačkom društvu.

Prošle godine se to najbolje videlo u izveštaju nemačke nacionalne televizije ARD, koja je o ubistvu političara intervjuisala učesnike protesta Pokreta protiv islamizacije Zapada (Pegida) u Drezdenu, a koji se nisu libili da opravdaju postupak ubice.

"To je normalna ljudska reakcija", "zahvalite za to gospođi Merkel, ona je podstakla nasilje prema političarima, ona je odgovorna", "poredeći da pretnjama od levičarskog ekstremizma, ubistvo svake godine ili dve izvršeno iz kakvih god mrzilačkih razloga je bezazleno"...

Jučerašnji masakr su na sličan način pokušali da opravdaju i krajnje desničarski političari, optužujući za sve kancelarku Angelu Merkel. Kancelarka je pak imala jasnu poruku.

"Rasizam je otrov. Mržnja je otrov. I ovaj otrov postoji u našem društvu i već je odgovoran za previše zločina", rekla je Merkelova.

Međutim, kakva se borba može očekivati protiv tog otrova ukoliko se na Tviteru pročitaju reakcije Hans Georga Masena, donedavnog šefa nemačke službe državne bezbednosti, čija nadležnost je da se bori protiv ove vrste ekstremizma.

Hans Georg Masen je letos posle ubistva Libkea na Tviteru podelio članak sa desničarskog ekstremističkog bloga, koji podupire teoriju zavere o migrantima i medijima.

Jutros, deset sati posle masakra u Hanauu, on se u tvitu požalio na, kako je rekao, "socijalističku logiku" po kojoj su "ubice uvek na desnici, a žrtve na levici" da bi na kraju tvita izjednačio antifu (antifašističke aktiviste) sa nacistima.