Obama u Hirošimi, pogled iz Japana

Američki predsednik Barak Obama posetio je japanski grad Hirošimu, gde je položio venac na spomenik žrtvama atomskog bombardovanja i nakratko porazgovarao s predstavnicima udruženja građana koji su preživeli to bombardovanje.

To je prvi put u istoriji da je taj grad, zbrisan eksplozijom uranijumske atomske bombe 6. avgusta 1945. godine, posetio aktivni predsednik Sjedinjenih Američkih Država, s obzirom na to da je bivši predsednik Džimi Karter u Hirošimu otišao nakon završetka svog mandata, dok je pokojni predsednik Ričard Nikson u njoj proboravio pre stupanja na kormilo države.

Tokom boravka u Japanu, gde je učestvovao u radu "Grupe 7", organizacije najrazvijenijih zemalja sveta, predsednik Obama je izjavio novinarima da je cilj njegove posete Hirošimi da oda počast svima koji su izgubili život u Drugom svetskom ratu, potvrdi zajedničku viziju o svetu bez nuklearnog oružja i naglasi izuzetan savez (s Japanom) koji su izgradili tokom mnogo decenija.

Politički komentatori u Aziji ocenjuju da je poseta Obame Hirošimi, pored demonstracije jedinstva i snage političkog i vojnog saveza SAD i Japana, motivisana i ličnom željom američkog predsednika, kojem se bliži kraj mandata, da kroz niz poseta bivšim neprijateljima – Kubi, Vijetnamu i Japanu – u svoju političku zaostavštinu unese element mirotvorstva.

U debatama pre i posle Obamine posete Hirošimi, nezaobilazna tema je izostanak izvinjenja za pogrom koji je zadesio taj lučki grad na zapadu Japana.

Američka administracija više nedelja unapred stavila je do znanja medijima i javnosti da predsednik Obama u Hirošimi neće uputiti izvinjenje ni žrtvama bombardovanja ni japanskoj državi.

Razlog za to je što bi takvo izvinjenje moglo da stvori utisak da američki lider sumnja u opravdanost upotrebe atomske bombe i dosadašnja zvanična tumačenja Vašingtona, po kojima je bombardovanje Hirošime i Nagasakija bilo neophodno da bi se brzo okončao rat, odnosno sprečile višemesečne teške bitke u kojima bi nastradalo više ljudi nego što ih je poginulo u pomenuta dva grada.

Takođe, time bi se sprečila mogućnost da, usled odlaganja predaje Tokija, Crvena armija, koja je napredovala sa severa, okupira znatan deo Japana i prouzrokuje njegovo cepanje na dva dela, kako se to desilo s Nemačkom.

Štaviše, izvinjenje bi moglo da bude shvaćeno i kao priznanje krivice za masovni zločin nad civilnim stanovništvom Hirošime i Nagasakija, što bi dalje moglo da ima velike političke i pravne reperkusije.

I dok su motivi američke strane za uzdržavanje od govora i izvinjenja jasni, politički komentatori u Japanu i Aziji listom tvrde da ni sama japanska vlada nije priželjkivala ništa više od simbolične posete koja stranim faktorima, pre svega Kini i Severnoj Koreji, demonstrira zajedništvo između SAD i Japana.

Kako ističu, eventualno Obamino izvinjenje porodicama japanskih žrtava verovatno bi povuklo za sobom lavinu zahteva iz istočne i jugoistočne Azije da se japanski lider, na sličan način, na tlu na kojem su trupe bivše japanske carske armije počinile zločine protiv čovečnosti izvini tamošnjim žrtvama.

Eventualno Obamino izvinjenje takođe bi, smatraju analitičari u Japanu, dalo veliku snagu japanskim aktivistima koji se bore ne samo za ukidanje nuklearnog oružja već i potpuno odricanje od korišćenja nuklearne energije u mirnodopske svrhe, što bi dalje zakomplikovalo napore vlade premijera Abea da ponovo pokrene nuklearne reaktore širom zemlje kako bi stimulisala rast privrede i smanjila ogromne troškove za uvoz prirodnog gasa, uglja i nafte.

Zato su japanski političari, mediji, kao i sami lideri dve zemlje, Obama i Abe, u svojim obraćanjima javnosti, uglavnom naglašavali idealistički element posete Hirošimi – želju da se nekada u budućnosti stvori svet bez nuklearnih bombi.

Interesantno je da pojedina istraživanja javnog mnjenja i svedočenja građanja ukazuju na to da većina stanovnika Hirošime koji su preživeli atomsko bombardovanje, od kojih su mnogi osakaćeni i izgubili članove porodice, sada, 71 godinu kasnije, i ne traže od američkog predsednika da se izvini. Naime, u japanskom narodu postoji svest o tome da, mada je nuklearni holokaust prouzrokovao neizrecive patnje, Japan jeste bio taj koji je prvi napao SAD u Perl Harburu, kao i da je japanska vojska sama bila odgovorna za velike zločine.

Više stanovnika Hirošime koji su preživeli bombardovanje u danima pred Obamin dolazak izjavili su domaćim i stranim medijima da žele da američki predsednik poseti njihov grad, pre svega da bi se iz prve ruke upoznao s gubitkom i patnjom koju je prouzrokovala nuklearna bomba i da bi to iskustvo potom pretočio u nastojanje da doprinese smanjenju količine nuklearnog oružja.

Po njima, da je bio istaknut zahtev za izvinjenje, to bi Obamu verovatno prisililo da otkaže put u Hirošimu, čime bi bila izgubljena dragocena prilika da se on izbliza upozna sa posledicama bombardovanja.

Zadovoljstvo građana i medija u Japanu

U reakcijama nakon Obaminog govora u Memorijalnom parku mira, predstavnici Udruženja građana koji su preživeli atomsko bombardovanje, sada u osmoj i devetoj deceniji života, izrazili su zadovoljstvo činjenicom da su nedavna poseta sekretara Džona Kerija i današnja poseta predsednika Obame Hirošimi ponovo skrenuli pažnju svetske javnosti na njihovu patnju i na potrebu za ukidanjem nuklearnog oružja.

U prvim reagovanjima i japanski mediji izražavaju veliko zadovoljstvo činjenicom da je konačno ostvarena dugo priželjkivana poseta jednog američkog predsednika mestu velikog stradanja japanskog naroda.

Naročito se ističe to što je Obamin govor bio duži nego što je najavljivano i to što je on atomsko bombardovanje u svom govoru u memorijalnom parku ocenio kao "brutalan završetak rata", što je, po njima, primetno drugačija ocena od fraze "neophodno zlo", koja se u prošlosti često moglo čuti u SAD.

Uprkos tome što je Obamin govor u kojem je pozivao na zajedničke napore za ukidanje nuklearnog oružja i istakao moralnu obavezu čovečanstva da se izbegnu ratovi u budućnosti, bio apstraktan i neodređen, on je u japanskim medijima već okarakterisan kao jedan od najvažnijih govora u istoriji, koji će dugo biti upamćen.