Sirija, čekajući da se zaraćene strane iscrpe

Pesimizmu je teško odoleti, s obzirom na to da u Ženevi neće biti nekih od najmoćnijih grupa u sirijskom sukobu, poput Islamske države i El Nusre. Postoje i neslaganja o tome ko je tačno terorista: Saudijska Arabija gura Armiju Islama, koja kontroliše istok Damaska, dok Turska insistira na isključivanju sirijskih Kurda, najuspešnijih saveznika Amerike u borbi protiv ID-a.

Najveća prepreka okončanju rata u Siriji je to što postoji mnoštvo "igrača" koji su prejaki da izgube, ali preslabi da pobede. Iran i Hezbolah misle da se bore za sopstveni opstanak u ratu u kom ne smeju da izgube. Saudijska Arabija i Turska su u sukob uložile svoj međunarodni kredibilitet, tako da sada ne mogu da priznaju da neće ostvariti svoj glavni cilj - zbacivanje Bašara El Asada.

Ratovi nekada bivaju okončani usled iscrpljivanja, a ne sporazuma, i to je mogući ishod sukoba u Siriji. Rešenje bi mogli biti lokalni dogovori o prekidu vatre, poput onih u građanskom ratu u Libanu. Problem ovde stvaraju "kultni" pokreti poput ID-a i El Nusre, koji postoje da bi se borili za svoju islamsku veru istrebljivanjem "demonskih" neprijatelja. Po tome nisu nalik na Libance, koji su povremeno uviđali da im je prekid vatre u zajedničkom interesu.

I pored svega toga, politički kontekst u regionu je pogodniji za ostvarivanje mira nego ranije. Ruska vojna intervencija, započeta pre četiri meseca, znači da Asad neće izgubiti, iako ima male šanse da odnese ubedljivu pobedu. Asad ostaje na vlasti, pre svega zahvaljujući povećanoj podršci Irana, Rusije i Hezbolaha u Libanu. Ipak, njegova vojska, ni uz stranu pomoć, nije uspela da povrati gradove poput Palmire i Idliba. Asad možda ne želi da razgovara, ni u Ženevi, ni drugde, ali danas više nego ikad zavisi od svojih spoljnih saveznika, koji nikako ne žele da budu zarobljeni u beskrajnom sirijskom sukobu.

Pobednici i gubitnici u Siriji polako se naziru, iako možda ni sami nisu svesni svojih izgleda.

ID sve više posustaje pod napadima mnoštva neprijateljskih grupa, podržanih od Rusije i SAD. Ipak, još su daleko od poraza. Amerikanci se hvale oslobođenjem Ramadija, ali iračkih specijalaca koji kontrolišu grad ima svega petstotinjak. Irački kurdi koji su povratili Sindžar nisu primili platu već pet meseci, a Regionalna Vlada Kurdistana je bankrotirala. Sirijska vojska nema dovoljno ljudstva i iscrpljena je petogodišnjim ratovanjem. Sirijski Kurdi, iako uspešni, nisu oduševljeni ulogom američkog topovskog mesa, a boje se i turske intervencije.

Iako je to opasna i nesigurna tvrdnja, čini se da će naredni meseci biti odlučujući u okončavanju rata. SAD, zajedno sa saveznicima poput 25.000 boraca kurdskih Jedinica narodne odbrane (JNO), blizu su toga da preseku poslednju vezu ID sa spoljnim svetom, koja ide preko Turske: 23. decembra osvojili su branu Tišrin na Eufratu, oko 90 kilometara istočno od Alepa. To ih je znatno približilo tvrđavi ID-a, gradu Manbidžu.

Vesti o tome da je nepoznati pokret osvojio jednako nepoznati grad u Siriji nije "zapalila" javnost. Ali, važna je iz tri razloga. Prvo, ID je sada skoro potpuno zatvorena unutar granica samoproglašenog kalifata. Drugo, Sirijski Kurdi su, preko JNO, prešli zapadno od Eufrata, iako je Turska tvrdila da to nikada neće dozvoliti bez vojnog odgovora. Treće i najvažnije, napad JNO podržali su i Rusi i Amerikanci, iako ne istovremeno. U ovom delu Sirije, de fakto se ponašaju kao vojni saveznici.

Veliki gubitnik mogla bi biti Turska, koja je još 2011. izgledala kao važan igrač na Bliskom Istoku. Njen imidž ekonomski napredne, demokratske, ali istovremeno islamske, države, bio je privlačan mnogim Arapima koji su protestovali protiv diktatorskih vlasti. No, turski predsednik Redžep Tajip Erdogan ubrzo je pokazao da podržava interese sunita, koji su anti-šiitski, anti-kurdski i anti-sekularni. Prvo je podržavao Muslimansko bratstvo u Egiptu, a zatim tolerisao, pa čak i pomagao, ID, El Nusru i druge ekstremističke grupe.

Erdogan je žestoko pogrešio u računu. Pokušavajući da ostvari svoj neootomanski san Turske kao velike sile, ostvario je upravo suprotno. Kako će pokušati da se izvuče ostaje otvoreno. Moraće da igra između Rusije i SAD, koji imaju različite liste ciljeva i saveznika. Biće primoran da prihvati isključivanje Turske iz severne Sirije ili da poveća tursko vojno učešće, čak do granica invazije. Turski analitičari tvrde da je Erdogan hteo da izvrši invaziju još prošle godine, ali su ga u tome sprečili najmoćniji turski generali.

Invazija bi bila mnogo teži zadatak danas, nakon što je počeka ruska vojna intervencija i nakon što je Turska oborila ruski borbeni avion 24. novembra. Ulazak turske vojske u severnu Siriju, danas bi naišao na osudu SAD, ali i na ruske avione i protivavionske rakete.

Rat u Siriji i Iraku nije blizu kraja, ali, sa isplivavanjem na površinu pobednika i gubitnika, šanse za lokalne prekide vatre i, u krajnjoj liniji, neku vrstu mira se povećavaju.

Asadova vlada i opozicija se verovatno ne mogu dogovoriti u Ženevi, ali velike sile koje su njihovi spoljni saveznici postaju sve zainteresovanije za okončanje sukoba.