Fatalne greške u Fukušimi

Tvrdnje pristalica nuklearne energije u Japanu da su nuklearne centrale otporne na udar zemljotresa i da je tragični ishod nesreće u Fukušimi prosto posledica cunamija kakav se viđa jednom u 100 godina – nisu tačne, zaključak je višemesečnog istraživanja koje je sprovela najveća japanska televizijska stanica NHK.

Taj javni TV servis u svojoj jednočasovnoj emisiji izneo je tvrdnju da je u reaktorima u Fukušimi postojao fatalni strukturni problem u vezi sa funkcionisanje ventila za ispuštanje pare i da u Japanu postoji 26 reaktora istog tipa koji predstavljaju veliku potencijalnu pretnju u slučaju zemljotresa.

NHK je zato uputio oštru kritiku na račun japanske vlade koja je odobrila restartovanje nuklearnih centrala u zemlji.

Vodeća japanska televizija navela je i da su u projektovanju "Fukušime 1" nedovoljno ispoštovani standardi otpornosti postrojenja na seizmičke udare, kao i da su velike količine opreme neophodne za obuzdavanje oštećenih reaktora ostale neiskorišćene u bazi Tokijske elektroprivede (TEPKO) samo 50 kilometara od centrale.

Inženjeri u samoj nuklearki i kompanija TEPKO imali su dovoljno vremena da spreče izlivanje radijacije iz reaktora 1, 2 i 3 u kojima je došlo do topljenja nuklearnog goriva, ali su nedostatak stručnog znanja, slabosti u projektovanju centrale i loša organizacija u danima nakon udara zemljotresa i cunamija prouzrokovali katastrofu koja je mogla biti izbegnuta.

Nemoć inženjera

Japanska televizija, koja je intervjuisala oko 300 ljudi, dala je detaljan prikaz bezuspešnih pokušaja radnika centrale da spreče izlivanje ogromnih količina radijacije i osećaj straha i nemoći koji je vladao u krugu centrale.

Najveće količine radijacije izlile su se 15. marta prošle godine u 6 časova ujutru po japanskom vremenu iz reaktora broj 2, čitava tri i po dana nakon zemljotresa i naleta cunamija koji je uništio glavne i rezervne generatore za napajanje strujom i tako prekinuo neophodno hlađenje reaktora.

Da bi se ponovo uspostavilo hlađenje reaktora bilo je potrebno mehanički upumpati vodu u njega, ali je to nije bilo moguće zbog velikog pritiska nastalog gomilanjem pare u unutrašnjosti reaktora koji je sprečavao ulazak vode.

Ovaj i drugi reaktori u nuklearki u "Fukušima 1" bili su opremljeni sa osam ventila na unutrašnjoj košulji koja okružuje jezgro reaktora, koji služe za ispuštanje pare i regulaciju pritiska, ali oni nisu mogli da budu daljinski otvoreni zbog nestanka struje.

Pošto su u naletu cunamija i rezervni generatori bili uništeni, rukovodioci centrale odlučili su se za očajnički potez – naložili su radnicima da povade akumulatore iz svojih kola, uđu u reaktor i pokušaju da otvore pomenute ventile koristeći struju iz akumulatora.

Uprkos činjenici da je bilo dovoljno otvoriti samo jedan od osam ventila i uprkos naporima radnika koji su automobilskim akumulatorima obezbedili struju potrebnu da se ventili otvore, oni su, svi do jednog, ostali zatvoreni.

Inženjeri u centrali nisu uspeli da otkriju uzrok toga, pa su skupa sa radnicima nemoćno posmatrali kako sa prolaskom vremena u reaktoru raste pritisak.

U odsustvu vode za hlađenje, nuklearno gorivo u reaktoru se pregrejalo, istopilo i probilo dno unutrašnjeg metalnog kućišta reaktora – fenomen poznat kao "melt daun".

Nakon toga bilo je samo pitanje vremena kada će i spoljni zid reaktora popustiti.

Jedina mera za smanjenja pritiska u reaktoru 2 koja je nakon toga preostala, bilo je namerno ispuštanje jednog dela kontaminiranog vazduha iz njega, kao što je to učinjeno u slučaju reaktora 1 i 3, i to otvaranjem ventila na spoljnim cevima reaktora. To bi bilo štetno po okolinu, ali bi predupredilo nesreću sa nesagledivim posledicama.

Za otvaranje spoljnog ventila ovog puta je bio potreban vazduh, ali je i tu došlo do kašnjenja, jer je kompresor vazduha bio neupotrebljiv zbog gubitka električnog napajanja.

Kada je napajanje ipak obezbeđeno, inženjeri u Fukušimi su na svoje zaprepašćenje shvatili da vazduh koji su počeli da upumpavaju u spoljne cevi reaktora ne dolazi do ventila i da je on i dalje zatvoren. Od tog trenutka u centrali se samo bespomoćno čekala eksplozija reaktora.

Svi u krugu centrale bili su paralisani strahom od sopstvene smrti, pa i uništenja dobrog dela japanske države.

Direktor centrale u jednom trenutku naredio je evakuaciju osoblja, ali je u centrali ipak ostalo pedeset ljudi, koji su iščekivali smrt.

Nakon pucanja spoljnog zida reaktora 2 i ispuštanja velikih količina radioaktivnih supstanci, oblak radijacije protegao se 300 kilometara preko naseljenih oblasti južno od centrale pre nego što su ga vetrovi preusmerili na Pacifički okean.

Još veću katastrofu sprečili su vojni helikopteri koji su, usred jakog vetra i radijacije, očajnički iz vazduha zalivali taj i druge oštećene reaktore u "Fukušimi 1", kao i vatrogasci iz Tokija koji su svojim vatrogasnim kolima potom iz neposredne blizine ulivali vodu u pregrejana jezgra izlažući se dejstvu radijacije.

Uzroci katastrofe

Japanska televizija NHK u svojoj emisiji iznela je stručno mišljenje nuklearnih fizičara da njihove kolege i inženjeri u centrali nisu shvatili da osam ventila u unutrašnjem kućištu reaktora nisu mogli da budu otvoreni ni nakon obezbeđenja napajanja, jer je njihove klipove u suprotnom smeru pritiskala para nastala pregrevanjem goriva, pa zato nisu mogli da preuzmu dalje korake.

Projektanti uopšte nisu uzeli u obzir tu mogućnost kada su konstruisali ventile i reaktor, tako da se može smatrati da oni imaju strukturni defekat.

Spoljni ventil, pak, nije mogao biti otvoren, najverovatnije stoga što su cevi koje su do njega dovodile vazduh bile izrađene od materijala najmanje otpornog na seizmičke udare, te su se u njima pojavile pukotine. To je još jedan propust u projektovanju i uopšte slaba tačka nuklearnih centrala kada je reč o zemljotresima.

Osim toga, javlja NHK, do kašnjenja u zauzdavanju oštećenih reaktora došlo je i zbog toga što je radnicima u centrali neposredno nakon nailaska cunamija isporučivana neadekvatna oprema.

Tako je, na primer, vojska centrali isporučila akumulatore od dva volta, mada su za otvaranje unutrašnjih sigurnosnih ventila bili potrebni akumulatori od 12 volti.

Jedan od radnika centrale izjavio je da nije bilo vremena i pribranosti da se vidi šta je stvarno potrebno, nego je u centralu donošeno ono što je bilo prvo pod ruku, a to su, velikom većinom, bili neupotrebljivi akumulatori.

Ironično, otkriva NHK, za sve to vreme u bazi Tokijske elektroprivrede, samo 50 kilometara od centrale, stajalo uskladišteno čak oko hiljadu akumulatora od 12 volti. U istim skladištima nalazili su se i preko potrebni generatori i kamioni cisterne za upumpavanje vode u reaktore, koji su svi mogli znatno doprineti bržem hlađenju reaktora i bar sprečiti eksplozije u reaktorima 1 i 3.

Ova oprema, međutim, nije mogla biti isporučena jer TEPKO nije obezbedio zaštitna odela za osoblje koje bi prevezlo tu opremu.