Izbeglice – od kulture dobrodošlice do kulture straha

Nemačke procene govore o 300.000 novih podnosilaca zahteva, što je više nego dvostruko u odnosu na prošlu godinu. Austrija govori o 40.000, nešto manje nego dvostruko u odnosu na prošlu godinu.

U bavljenju tim problemom, Nemačka se više oslanja na vlastite snage, Austrija na Brisel, a Evropska unija na – čudo.

Folker Kauder, šef većinske parlamentarne frakcije CDU/CSU, smatra kako problem treba nazvati pravim imenom.

"Nije reč o obezbeđivanju privremenog smeštaja, već o socijalnoj integraciji onih koji dolaze sa namerom da trajno ostanu – a to je većina", jasan je Kauder iz CDU. 

Šef sestrinske CSU partije Andreas Šojer još je oštriji.

"Ekonomske izbeglice blokiraju sistem koji je osnovan za ugrožene ljude i na taj način testiraju strpljivost i spremnost za pomoć našeg stanovništva", kaže Šojer.

Ministar policije Tomas de Mezjer predlaže, za prvu ruku, tri brza rešenja: rok za odgovor na azilantske zahteve skratiti sa četiri meseca na pet nedelja, odbijene konsekventno i neumorno proterivati, a Albaniju, Kosovo i Crnu Goru staviti u pravnu kategoriju "sigurnih trećih zemalja" i tako bar preseći zapadnobalkansku rutu.

Kontrola priliva izbeglica koje u Evropsku uniju dolaze zapadnobalkanskom rutom (prošle godine 37.000) neće rešiti pritisak izbeglica koje se ulivaju glavnim severnoafričkim pravcem preko Sredozemnog mora (170.000 prošle godine), ili istočnoegejskim (50.000 u istom vremenskom periodu).

De Mezjer smatra da će predložena rešenja uvesti više transparentnosti u problem.

Oko 12.000 onih koji su martu u Nemačkoj podnosili zahtev za azil su sa Kosova. Čak polovina svih zahteva iz prvog kvartala ove godine odnosi se na građane iz te zemlje, koju je priznala većina članica Evropske unije.

"Čitava srednja klasa Kosova pokrenula se u izbeglički marš ka Evropi", komentariše za Špigel šef Saveznog ureda za migracije i izbeglice Manfred Šmit.

Taj neobičan slučaj kolektivne bihevioralne epidemije, koji traje još od 1981. godine (navodno trovanje u studentskoj menzi u Prištini), preko izbegličke geografije krajem devedesetih, pa sve do danas (forsiranje srpsko-mađarske granice u nekoj vrsti kolektivnog transa) ostaje specifičan reaktivni model na Kosovu. 

Svaka od te tri tačke – skraćivanje postupka, efikasno proterivanje, drastično zatvaranje zapadnobalkanske rute – zahteva ne samo sigurnu političku podršku, već i širu društvenu prihvatljivost.

Vlada Angele Merkel zato planira u Berlinu veliki sastanak 8. maja koji opasno miriše na forme koje se u političkoj praksi obično pojavljuju pod pečatom "nacionalnog spasa".

Na njemu će se naći izabrani resorni ministri, predstavnici državnih informativnih službi, šefovi parlamentarnih frakcija, predstavnici "Zelenih" tamo gde su zastupljeni u regionalnim vladama, kao i lider socijaldemokrata Zigmar Gabrijel.

Više rata donosi više mira?

Hladnokrvnost sa kojom Nemci govore o zaustavljanju nekoliko desetina hiljada izbeglica dok očekuju 300 hiljada, stoji u kontrastu sa austrijskom nervozom zbog predviđenih 40.000.

Ali, ne treba zaboraviti da je Austrija deset puta manja, a i da je procena broja izbeglica za ovu godinu postavljena relativno skromno - nije isključeno da ih ove godine bude i više od 40.000.

Sistem zbrinjavanja izbeglica je već prošle godine doveden do krajnjih granica. Svako dalje opterećenje praktično vodi ka njegovom kolapsu, komentariše niz austrijskih medija.

U komentaru dnevnika Di Prese skreće se pažnja na činjenicu da se zemlje EU "s pravom" prevashodno bave poboljevanjem Evra, pomoći Grčkoj i ukrajinskom krizom, dok su "pitanje izbeglica i azilanata prepustile ministarstvima unutrašnjih poslova".

Osim što u delovima pokazuje sklonost ka generalnoj moralnoj toljagi ("I ako zatvorimo oči, Sredozemno more neće nestati"), taj komentar ne traži toliko rekonstrukciju političkih prioriteta Unije - jer oni su u redu takvi kakvi jesu, još samo da počnu da donose rezultate, koliko zaziva multinacionalni aktivizam sasvim određenog tipa.

Šta radi Angela Merkel, kao dinamični i praktični elemenat u svakoj krizi, pita se autor komentara, glavni urednik lista Rajner Novak? Kako se Evropa treba strateški postaviti? Kakav stav zauzeti prema hiljadama koji u demoliranim brodovima nadiru u Evropu? Ko će finansirati i nositi ekonomske, političke i vojne operacije u izbegličkim regionima severne Afrike, Bliskog istoka i Srednjeg istoka (Avganistan i Pakistan)?

Dok velika Nemačka prilazi rešavanju problema kroz niz relativno sitnih koraka, mala Austrija razmišlja, barem kroz medije, na strateško-grandioznom planu - ko to treba da dovede stvari u red?

"Odgovor je moralno kompleksan - ali opet ne previše", zaključuje se u komentaru u kome se pod hitno traži "stabilizovanje propadajućih država Libije i Sirije spoljnom vojnom intervencijom, ali ni to neće niko, to ne čuje rado niko, to ne kaže rado niko, pogotovone oni u opuštenim neutralnim državama".

Interesantna situacija - glavni urednik najkvalitetnijeg dnevnika neutralne Austrije poziva međunarodnu zajednicu u vojnu intervenciju na teritoriji bliskoistočnih "fejld stejts", dok istovremeno drži sve opcije ukrajinske krize otvorenim.

Čitav komentar se može podvesti pod jednu kratku formulu: Više rata, doneće više mira i stabilnosti. Slaba tačka te logike - da bi onda Avganistan, Libija i Irak danas važile za oaze mira i demokratije, a najosteljiviji zadatak američkih Gis bio prevođenje školaraca preko ulice, elegantno se preskače.

Strah, strahovi i (ne)kultura (ne)dobrodošlice

U reportaži "It's a paradise here" napisanoj za frankfurtski FAZ, novinarka Ana Prickau opisuje svoje susrete i razgovore dok se na biciklu vozi kroz Treglic, gradić od dve hiljade i osamsto duša na nemačkom istoku u pokrajini Zaksen-Anhalt.

Mali Treglic se odjednom, i sam iznenađen, našao na stranicama nemačkih listova pre dve nedelje, kada su nepoznati počinioci zapalili upravo renovirani i uređeni dom za prihvat izbeglica.

Ko, za sada se ne zna, ali je oformljena lokalna istražna policijska trupa koja ide od kuće do kuće i kojoj su stanovnici već nakačili ime od milja "Kanister".

"Pitala sam jednog 'kanistra' mogu li s njim u obilazak, ali mi je izrazito ljubazno rekao ne", piše Prickau.

Autorka razvija svoju priču namerno polako, daleko od političkih platformi i akcionih programa, ne bi li preko sporog ritma nemačke provincije "u kojoj svako ranije ili kasnije postaje paranoidan" oslikala vox populi, onaj koji stoji iza Šojerove izjave o granicama "strpljenja" Nemaca u odnosu na praktično nepresušne mase izbeglica.

Jedan od metoda koji pri tome razvija je razlikovanje između "straha" i "strahova".

Jednina te reči označava najnormalniju ljudsku reakciju na budućnost, dok njena množina stoji za nedefinisanu, fluidnu emociju kojom njeni sagovornici – ljudi na autobuskoj stanici, u bašti ispred kuće, u lokalnoj kafani, prolaznici i različite potkulturne dangube – opisuju nelagodu u susretu sa "stranim elementom".

Sažeto – strah je antropološki, strahovi su politički.

Istu atmosferu težine i ćutnje Ana Prickau opisuje i u lokalnom hotelu, jedinom gde su smešteni brojni novinari koji posle paljenja izbegličkog doma opsedaju taj grad u potrazi za odgovorima i kanistrima.

Kad se vrati sa svojih vožnji biciklom, Prickau sreće kolege u lobiju, svako za svojim laptopom, svi refleksno brzi da sakriju ekran čim im se neko približi.

"Kao da rade na sveobuhvatnom mirovnom planu od Treglica do Gaze", zaključuje novinarka FAZ-a.

Dok nemačka politika staloženo pristupa rešavanju problema s izbeglicama, a nemački urbani centri vode evidenciju moralnih pobeda nad "Pegidom", nemačka provincija ćuti i posmatra gde će ih to Berlin odvesti.

Na osnovu statistike koju je Institut za psihologiju Univerziteta u Lajpcigu godinama sakupljao, autori studije Oliver Decker i Elmar Brehler sumorno zaključuju da su sredine prema strancima odbojnije što manje stranaca u njima živi.

U zavisnosti od pokrajine, između 30 i 42 odsto stanovnika nemačkog istoka stoji otvoreno neprijateljski prema novim izbeglicima i azilantima koji se u kvotama raspoređuju i šalju čak i u najdublju provinciju.

Gledano ukupno, tek četvrtina svih Nemaca stoji na takvim pozicijama.

Praćenjem evropskih medija, pre svega onih u nemačkom govornom području, dolazi se do zaključka o nekoliko faza aktuelnog problema izbeglica/azilanata: političke, ekonomske, demografske i religiozne faze. Naravno da su svi ti elementi uvek bili prisutni, ali su u različitim momentima dobijali drugačiju težinu i primat.

U vreme raspada Jugoslavije, to je pre svega bio politički problem.

Od američke intervencije u Avganistanu, još više od Arapskog proleća, postao je izrazito ekonomski, a trenutno uzima formu demografskog, sa perspektivom da u skoroj budućnosti postane prevashodno religiozni.