Evropska vojska propala i pre formiranja?

Junkerova ideja je, smatraju analitičari, donekle privlačna jer bi se udruživanjem vojnih snaga rasporedio balast vojnih troškova u trenutku kada su državne finansije svuda pod jakim pritiskom, prenosi Tanjug.

Ipak, u praksi se postavlja pitanje kako pomiriti interese 28 različitih država u suštinski suverenoj oblasti nacionalne odbrane, pri čemu je moguće i preklapanje sa interesima NATO-a.

"Vidim mnogo nerešenih problema u tom predlogu", kaže Markus Kejm iz Nemačkog instituta za međunarodna i bezbednosna pitanja u Berlinu.

Kejm podseća da evropska vojska nema nikakve veze sa Rusijom, a "samo Junker zna kakve bi dodatne prednosti vojska EU donela u tom kontekstu".

Bivši premijer Luksemburga, kome ova polemika nije strana, objasnio je u izjavi nemačkom listu Velt am zontag da bi se formiranjem zajedničke evropske vojske stavilo do znanja Rusiji da je Unija ozbiljna u odbrani svojih vrednosti.

Takva vojska bi, kako je istakao, bila efektnija kad je reč o troškovima i dala bi podsticaja EU u uspostavljanju zajedničke spoljne i bezbednosne politike.

S tim u vezi, Junkerov portparol Margaritis Šinas rekao je da bi Evropljani mogli da uštede 120 milijardi evra godišnje.

Junker, međutim, zanemaruje bojazan da bi formiranje evropske vojske moglo da podrije ulogu NATO-a, navodi AFP.

Od 28 država članica EU, 22 su i članice NATO-a, koji šalje vojsku i opremu u svoje istočnoevropske saveznice kako bi ih uverio u privrženost Alijanse njihovoj odbrani u trenutku kada mnogi strahuju da Rusija želi da ponovo uspostavi sferu uticaja iz sovjetskog doba.

Lideri EU su u decembru 2013. odobrili dalje korake ka većoj saradnji na polju odbrane, ali se britanski premijer Dejvid Kameron usprotivio predlogu da EU razmotri mogućnost uspostavljanja sopstvenih vojnih kapaciteta.

"Ima smisla da države članice sarađuju po pitanjima odbrane kako bismo svi bili bezbedniji. Ali to ne znači da EU treba da ima svoje kapacitete, vojsku, vazduhoplovne snage", rekao je tada Kameron.

Nemački analitičar Kejm kaže da se iza Britanije "kriju" i mnoge druge zemlje EU.

"Sve što nagoveštava istinsko produbljivanje evropskih integracija nema većinu, ne samo u Britaniji već i u Nemačkoj ili Francuskoj", objašnjava Kejm i dodaje da manje zemlje računaju na NATO i ne žele da se oslone na EU čiji se učinak ne može proceniti.

Janis Emanuilidis iz Centra za evropsku politiku u Briselu smatra da Junker želi da deluje impresivno kad je reč o mogućnosti uspostavljanja zajedničke evropske vojske.

"Junker želi da pokaže da može da stavi to pitanje na agendu i da je Evropska komisija politički akter, ali mislim da se ta tema neće dugo zadržati u javnoj areni", ističe analitičar Emanuilidis.

I Kain i Emanuilidis ukazuju da države članice EU ljubomorno čuvaju svoje vojnu industriju.

"Vojska EU – oživljavanje političkog leša"

Istu temu razmatra i Dojče vele, pod naslovom "Vojska EU – oživljavanje političkog leša", a autor teksta Feliks Štajner smatra da Junker svojim predlogom očigledno želi da ostavi utisak na Moskvu, ali da će mu to teško uspeti.

Štajner podseća da je ideja o Evropskoj odbrambenoj zajednici tužna priča o neuspehu koji se dogodio pre više od 60 godina jer, kako navodi, velikim zemljama teško pada odricanje od suvereniteta, što dokazuje činjenica da je tadašnji plan propao u roku od četiri godine u parlamentu Francuske, tada najmoćnije članice.

"Šta bi to u Parizu 2015. trebalo da bude drugačije nego 1954. godine? Kako bi, na primer Francuska, trebalo da produži svoj veliki vojni angažman u Africi, ako se o svakom detalju bude odlučivalo u EU? Nikako! Da li će ona to dozvoliti? Naravno da neće", objašnjava Štajner i konstatuje da je Junkerova inicijativa propala već na početku.

Štajner takođe smatra da zajednička armija ne zastrašuje ništa više od 28 nacionalnih armija čiji je angažman od početka – isključen.

"Evropska politika nije uverljiva pre svega zato što evropski političari često govore različitim jezikom i ne nastupaju jedinstveno. Na primer, dok većina želi da izoluje Vladimira Putina, pojedinci ga posećuju ili primaju u posetu", navodi se u analizi.

Autor teksta ukazuje i da bi Evropska unija mogla mnogo da nauči od manjih država, među kojima je većina odavno svoje trupe specijalizovala za pojedine rodove potrebne NATO-u.

"Samo velike države, kao što su Francuska, Nemačka, Britanija, Španija, Poljska i Italija, drže 'prodavnice mešovite robe' u kojima, navodno, mogu sve, a u stvari ne mogu ništa", zaključuje Štajner.