Povlačenje iz Avganistana "Severnom rutom"

Dok Ukrajina tone u građanski rat, SAD i najglasnije članice Evropske unije se preslišavaju koliko im je Rusija zapravo potrebna - gde mogu, a gde ne mogu bez nje, gde su moguće zamene, a gde nisu.

Ali, čak i pod uslovom da se ekonomski i finansijski argumenti međusobno zavisnog sveta bez mnogo pameti gurnu u stranu, ostaje činjenica da je Rusija po teritoriji prevelika zemlja da bi je tek tako zaobišli.

Ovih dana, nemački mediji stidljivo otvaraju problem povlačenja NATO trupa, opreme i teškog naoružanja iz Avganistana, koje bi uskoro trebalo da poteče takozvanom "Severnom rutom" preko - ruske teritorije.

Problem je u sledećem: Kako izvući milione tona opreme iz planinske zemlje sa praktično nepostojećom infrastrukturom? Plan koji je u glavnim crtama bio zamišljen još pre osam godina, oslanjao se na severnu NDT-rutu (Northern Distribution Network), koja se preko baltičkih luka nastavljala preko ruske teritorije, da bi se kroz Kazahstan i Uzbekistan spuštala do granice sa Avganistanom.

Svakako da je težište rute, koja je uključivala drumski, železnički i vazdušni saobraćaj, do sada ležalo na snabdevanju trupa, dok se od ove godine prebacuje na njihovo povlačenje.

Sve u svemu, NATO-u predstoji vrlo osetljiva operacija, koja je i pre komplikacije oko Ukrajine obilovala bezbednosnim elementima u odnosima s Rusijom. Sve što među "Partnerima za mir" (čiji je član i Rusija) nije bilo dobro, sad je postalo gore.

Šta se može očekivati kada se u prvim hladnim mesecima ove godine odnosi Amerike i Rusije pojave u novoj formi urgentne neposrednosti, i to čak po relativno pozitivnom scenariju da se do tada suzdrže od direktnog fizičkog kontakta na teritoriji Ukrajine?

Strategija je za amatere, logistika za profesionalce

"Rusi bi mogli da nas ucenjuju", žalili su se prošle nedelje pred novinarima Tobijas Lindner i Hans-Peter Bartels, jedan "zeleni", jedan "crveni" političar, obojica visoko rangirani u partijskim i državno-odbrambenim strukturama.

Najinteresantnije od svega je da se njihove izjave provlače kroz svu štampu kao agencijska vest, bez bliže analize, bez širih informacija o tome šta znači "Severna ruta" i kako se ona zaputila u šetnju ruskom teritorijom.

Austrijski mediji ne daju čak ni toliko, u ovdašnjem medijskom prostoru tematika "Severne rute" nije ni otvorena - austrijski "kontingent" u ISAF-u (tri osobe) može se bez većih logističkih problema vratiti u Beč i preko Ukrajine.

Daleko od toga da se u slučaju "Severne rute" radi o tajni. Dovoljno je otvoriti neke od američkih novina ili internet-portala da bi se shvatilo kako se najveća NATO-nacija već mesecima muči i nosi sa logističkim problemima izvlačenja svojih vojnika (oko 90 hiljada) i njihovog prtljaga sa Hindukuša.

Najjeftinije i najbrže bi bilo na jug preko luke u Karačiju, ali Pakistan je za NATO zbog više razloga nesigurno okruženje.

Prvo, tu je činjenica da su se Talibani, isterani iz Avganistana u prvom talasu operacija 2001, samo preselili u severni pojas Pakistana i tamo ostvarili sigurna uporišta, neku vrstu "hajdučkih jazbina" iz kojih ubijaju vozače i putnike konvoja, kradu materijal i ruše vojne letilice.

Drugo, od spektakularne likvidacije Osame Bin Ladena, odnosi između Amerike i Pakistana se nikada nisu vratili na predratni nivo.

I treće, avioni zapadne vojne Alijanse hronično imaju teškoća da u severnom pojasu razlikuju pakistanske civile od talibanskih boraca, što se prošlih godina odrazilo na visoki broj kolateralnih žrtava - Pakistan je čak jednog trenutka zatvorio Južnu rutu na punih sedam meseci.

Pre deset godina je zato počeo rad na alternativnoj "Severnoj ruti", pri čemu je pronađeno do te mere raskošno kreativno rešenje, da zaslužuje da se ovde kratko prepriča.

Šesnaest članica NATO-a (Kanada i Evropljani, od većih: Nemačka, Velika Britanija i Poljska) i još dve ne-NATO zemlje (Finska, Švedska) potpisuju 2006. SALIS ugovor sa ruskom, za tu priliku stvorenom, takođe SALIS nazvanom firmom, čiji je vlasnik ruska kompanija "Volga Dnjepar" sa sedištem u Lajpcigu.

Vremenski period: do kraja 2014, u perspektivi do 2017. Uslovi ugovora: ruski SALIS će otvoriti i održavati "Severnu rutu" da bi NATO–SALIS kroz Rusiju prevozio "sve što ne poseduje sposobnost da eksplodira", kako piše američka štampa. Prevedeno, sve osim oružja.

Upadljivo je da su SAD samo posredno, preko NATO članstva deo SALIS aranžmana - Amerika nije njegov direktni potpisnik.

Logika prominentno počiva na dva stuba: reprezentativnom i lingvističkom. U prvom slučaju, operacija na Hindukušu se predstavlja, ne kao NATO, već kao mnogo šira ISAF-Operacija (International Security Assistance Force), u kojoj učestvuje pedeset nacija i to sa čvrstim mandatom Ujedinjenih nacija u džepu. Od trenutnog broja trupa na Hindukušu (130.000), najmanje 70 odsto su američke, nakon čega dolaze Britanci (blizu 10.000) i Nemci (oko 4.000).

U jezičkom smislu upada u oči ime koje je dato "Severnoj ruti": ona nije "ruta za snabdevanje" (supply network) što bi bilo mnogo više u skladu sa smislom engleskog jezika i vojnom logikom njegove upotrebe, već "ruta za distribuciju" (distribution network), termin koji stavlja naglasak na zajedništvo, u konačnici zajedničku odgovornost.

I akronim SALIS (Strategic Airlift Interim Soulution) skovan je u pokušaju da se ukroti bogata politička semantika: Svaka saradnja s Rusijom može iz vizure NATO-a biti samo privremena.

Gledano iz Vašingtona, stvari se u Avganistan ne šalju tek tako, već se "dele" među braćom u privremenom, neželjenom aranžmanu sa diskriminisanim političkim partnerom. Iz vizure Moskve, ta joj privremenost donosi oko milijardu dolara godišnje.

I to je ono što brine Nemce kao potpisnike i Amerikance kao korisnike ugovora - da bi Rusija zbog Ukrajine mogla odlučiti da joj ta milijarda godišnje ne treba i zatvoriti "rutu za distribuciju" upravo u trenutku kada treba "distribuirati" moralno poražene ISAF-trupe iz Avganistana.

U čitavoj kombinaciji Ukrajina igra duplu ulogu - i kao vatra koja se rasplamsava u pozadini, ali i kao važan ekonomsko-tehnološki činilac. Šest "Kondora" (transportni avioni "antonov an-124-100") koji se NATO-u stavljaju na raspolaganje kroz SALIS-aranžman, stoje u kompleksnom rusko-ukrajinskom proizvodno-vlasničkom odnosu još od vremena zajedničke države, kada je poznata sovjetska avio firma Antonov stolovala u Kijevu.

Groblje imperija na Hindukušu

I zato se neki američki mediji, kao na primer Kristijan sajns monitor (Chrisian Science Monitor) pitaju: Kolika je cena kažnjavanja Rusije? Nije malo onih u Pentagonu koji plediraju za hladnu glavu i suzdržane reakcije prema Rusiji, piše taj portal.

Svi sagovornici koji se sa zapadne strane javljaju za reč, bilo s ove ili one strane Atlantika, ne propuštaju da naglase kako Vladimir Putin još ničim nije dao naznake da Rusija neće poštovati SALIS dogovor.

Jezik koji se pri tom koristi je prepun kondicionala: Rusija bi, tvrdi se, ponižena sankcijama "mogla to da iskoristi kao ucenu" za zatvaranje "Severne rute".

Da li to iz zapadne perspektive znači da bi trebalo da iskoristi? Ili da bi to bilo sasvim logično ponašanje s ruske strane, s obzirom na tretman koji dobija iz Vašingtona i Berlina? Da li se čude što već nije? Da li Moskvi daju ideju da to učini u trenutku kada će Zapad to najviše boleti? Ili da bi Zapad to već odavno učinio da da je situacija obrnuta?

Šta, na primer, ako se Barak Obama odluči za "nultu opciju" i naredi kompletno povlačenje svih 90.000 američkih vojnika iz Avganistana do kraja ove godine - na koju stranu će ta vojska, skupa sa teškim naoružanjem i opremom napuštati Hindukuš? Je li došlo vreme da se Amerika s nekim miri, da bi se s drugim mogla svađati?

U svemu tome boli relativna medijska tišina sa kojom se ISAF snage vođene NATO-om spremaju na povlačenje. Trinaest godina ratovanja da bi se postiglo - šta?

Petnaest hiljada civilnih i isto toliko vojnih žrtava, od toga oko tri i po hiljade na strani ISAF-a, većina Amerikanci. Uz to, Talibani su, nakon početnog šoka, samo ojačali, Pakistan je dodatno destabilizovan.

Polja pod makom rastu, proizvodnja ekstrakta ružinog ulja nije uhvatila korene (jedan od planova UN je predviđao prekrivanje paštunskih plemenskih polja farmama ruža).

Al Kaida je delimično neutralizovana, ali su iz nje nastale i izrasle nove, još agresivnije terorističke grupe koje haraju Jemenom, Sirijom i Somalijom (prema godišnjem izveštaju američkog ministarstva spoljnih poslova).

I na sve to, sad se iz Avganistana treba izvlačiti preko ruske teritorije? Ili možda Vašington i Berlin misle da bi povlačenje preko Pakistana ostavilo elegantniji utisak?

Jedan detalj na kraju -  nedavno se na tržitu pojavila knjiga "Povratak kralja: Bitka za Avganistan 1839-42" istaknutog britanskog istoričara Vilijema Dalrimpla u kojoj on opisuje kakve su greške Britanci napravili (jednu istu više puta) da bi na kraju morali da se povuku iz Centralne Azije.

Uz malo analitičkog duha, čitalac dolazi do zaključka da su Rusi osamdesetih godina i Amerikaci danas gubili rat s Paštunima po istom modelu kao nekad Britanci - u zemlji bez infrastrukture pokušali su da vojnom silom slamaju tradicionalnu kulturu koju nisu razumeli.

Na početku bi je razumeli loše, na kraju još gore. Tako im je i promakao proces koji je od Paštun-plemena stvorio, sad već i ojačao Talibane.