Japan, tri godine posle katastrofe

Navršava se tri godine od tragedije u severoistočnom Japanu kada je nakon razornog zemljotresa snage devet jedinica Rihterove skale, gigantski cunami zapljusnuo obale najvećeg japanskog ostrva Honšu odnevši živote oko 19 i po hiljada ljudi i prouzrokovavši nesreću u nuklearnoj centrali "Fukušima 1."

Tri godine nakon katastrofe 276.000 ljudi i dalje živi u objektima za privremeni smeštaj i kod svojih rođaka, od čega su više od 100.000, smatra se, ljudi koji su sa svog ognjišta izbegli zbog opasnosti od radijacije iz teško oštećene nuklearne centrale "Fukušima 1".

Tok i tempo obnove u postradalim oblastima

U protekle tri godine obavljen je ogroman posao na raščišćavanju, spaljivanju i trajnom odlaganju ruševina, obnovljena su saobraćajna mreža i druga infrastruktura, te ponovo puštene u rad mnoge fabrike.

Razvijeno je i više kibernetskih rešenja za ispomoć ljudstvu koje radi na praćenju i saniranju razorenih reaktora u centarli "Fukušima 1" kao što su potpuno automatizovani kamioni-dizalice, roboti koji mogu da rade u uslovima ekstremno visoke radijacije i kibernetska odela koja hidraulički podupiru zglobove i mišiće i tako onom ko ih nosi daju nadljudsku snagu.

Nemali posao urađen je i na razvijanju novih hemijskih metoda za dekontaminaciju zemljišta i na uspostavljanju širih i pouzdanijih sistema za kontrolu ispravnosti hrane, stepena kontaminacije zemljišta, vode i vazduha.

Međutim, preostaju tri velika problema koja zahtevaju dugogodišnji rad. To su masovna izgradnja stambenih zgrada za smeštaj raseljenog stanovništva, uklanjanje uništenih nuklearnih reaktora i goriva iz centrale u Fukušimi i izgradnja bunkera za dugoročno skladištenje nuklearnog otpada.

Najnovija istraživanja javnog mnjenja u nastradalim područjima pokazuju da samo dva procenta anketiranih oseća da obnova teče brže nego što su očekivali, dok 18 odsto smatra da ona ide onoliko brzo koliko je to moguće. Nasuprot tome čak 80 odsto ispitanika tvrde da nemaju osećaj da je ostvaren napredak ili da imaju utisak da obnova ide sporije nego što su očekivali.

Možda više od ovog izraza subjektivnih osećanja stanovnika koji pokazuju znake psihofizičkog zamora za lokalne vlasti jeste poražavajuća činjenica da prosečno oko 43 odsto ljudi u područjima koje je opustošio cunami ne namerava da nastavi da tu živi iako je zemljište za izgradnju novih stambenih zgrada za njihove potrebe obezbeđeno, a vodovod i struja dovedeni do građevinskih parcela.

Ti ljudi su izrazili želju da prodaju kuće i stanove koji će im biti dodeljeni kad budu izgrađeni i da se presele drugde zbog opasnosti od nekog budućeg cunamija, zbog toga što ne žele da ih okolina podseća na tragediju koju su preživeli ili zato što nemaju poverenja u to da će život u obnovljenom naselju biti u potpunosti vraćen u normalu. Većina lokalnih uprava u nastradalim područjima uprkos tome ne želi da smanji razmere projekta izgradnje jer bi izrada novog plana i dobijanje novih dozvola dodatno odložili početak obnove naselja.

Vlasti tvrde i da će, kada je u pitanju trajni smeštaj stanovništva iz postradalih oblasti, naredne tri godine biti od vitalnog značaja. Do sada, vreme je utrošeno na pripreme za izgradnju kao što su raščišćavanje ruševina, konsolidacija zemljišta koje je cunami učinio rastresitim, krčenje šuma na brdima iznad obale i otkup zemljišta na tim, od cunamija sigurnijim, lokacijama. Zato je u najteže pogođenim prefekturama Mijagi i Ivate izgrađeno samo dva, odnosno osam procenata od predviđenog broja stambenih objekata koje finansira država.

Deo stručnjaka i medija u Japanu izražava zabrinutost da će veliki infrastrukturni projekti za potrebe letnje olimpijade koja će biti održana 2020. godine u Tokiju, opteretiti državni budžet i znatno usporiti obnovu nastradalih područja na severoistoku zemlje.

Stanje u prefekturi Fukušima

Sanacija i uklanjanje nuklearnog postrojenja "Fukušima 1" gde naporno radi između dve i tri hiljade radnika, potrajaće, moguće, blizu četiri decenije, a najakutniji problem je odlaganje desetina hiljada tona radioaktivne vode koja se čuva u više od hiljadu krhkih kontejnera, odakle ponekad ističe u zemljište i obližnji okean.

Tek predstoji veliki posao na prečišćavanju te vode kako bi ona mogla biti bezbedno ispuštena u Pacifik, kao i mnogo godina rada na izvlačenju više hiljada šipki iskorišćenog i neupotrebljenog nuklearnog goriva koje su šest godina pre nesreće taložene u bazene postavljene na reaktorima. Nije poznato do koje mere su te šipke bile oštećenje u zemljotresu i potonjim eksplozijama koje su pocepale metalnu košulju reaktora, pa će njihovo izvlačenje morati da bude vršeno laganim tempom uz najveći mogući oprez.

Još je neizvesno kada i gde će biti izgrađeni betonski bunkeri za trajno odlaganje tog goriva i ogromnih količina radioaktivnog zemljišta koje se sada uklanja u procesu dekontaminacije naselja i poljoprivrednih dobara i ostavlja u buradima ili plastičnim kesama na otvorenom.

Dobra vest je da najnovija merenja pokazuju da, za razliku od prve dve godine nakon izlivanja radijacije, više od 90 odsto poljoprivrednih proizvoda iz prefekture Fukušima i njene okoline sadrže daleko manje radioaktivnih izotopa cezijuma nego što je dozvoljeno po inače strogom bezbednosnom kriterijumu od 100 bekerela po kilogramu.

Niski nivoi radioaktivnih supstanci poslednjih meseci beleže se i u ribama ulovljenim u blizini razorene nuklearne centrale uprkos povremenim izlivima radioaktivne vode, ali stučnjaci upozoravaju da opasnost po ljudskog zdravlje i dalje mogu da predstavljaju divljač, šumski plodovi i ribe iz stajaćih voda ako se konzumiraju u većim količinama.

Vlasti planiraju da daljom dekontaminacijom omoguće skori povratak stanovništva u područja oko razorene centrale koja su sada zabranjena za stanovanje i duži boravak.

Iako eventualni povratak stanovništva i sve veća bezbednost poljoprivrednih proizvoda mogu da u narednim godinama ožive ekonomiju prefekture Fukušima koja je veliki proizvođač pirinča, mesa, ribe i voća, ostaje činjenica da teško oštećena nuklearna centrala na njenoj teritoriji predstavlja dugoročnu latentnu opasnost jer je, sa ogromnim količinama nuklearnog goriva i kontaminirane vode u polurazorenim reaktorima i krhkim kontejnerima, ona izuzetno ranjiva u odnosu na jake zemljotrese i cunamije.