Јубилеј ЕУ: Само без илузија, ми смо Европљани

Европска унија јуче је у Риму славила округли, 60. рођендан. Од марта 1957. године, када су потписани Римски уговори и положени темељи економске, у перспективи политичке интеграције, свет и Европа дуго су се развијали у једном ритму, да би у овом веку кренули различитим стазама. Свет се вратио геополитичком размишљању, ЕУ остала верна промоцији идеалистички дефинисаних вредности.

Свет и Европска унија, шездесет година касније – ко је од њих старомодан, а ко модеран, ко тврдоглав, а ко отворен?

Већ у самом уводу овог текста, једна реч ће вероватно засметати и заговорницима и љутим критичарима Уније, као и оним неутралнима који ЕУ доживљавају у једном даху са вестима о времену, у смислу – да видимо шта нам је виша сила за сутра смислила!

Шта је европска "заједница вредности" није увек до краја појмовно омеђено, али основни консензус постоји: демократија и владавина права (духовно наслеђе грчко-римске антике), секуларна држава (доба просветитељства), људска права и либерална идеја (Француска револуција), мирољубиво решавање међународних конфликата (горко плаћена лекција два светска рата), поштовање националног суверенитета и права народа да самостално доноси властите одлуке (тај contradictio in adiecto коштао је свет толико ратова!).

Где ће Унија од тренутка до тренутка ставити акценат, како поређати приоритете, није фиксно, већ зависи од случаја до случаја. На Косову је поштовала право албанског народа на отцепљење, а државни суверенитет Србије гурнула у други план, док је у Украјини првенство дала одржању спољних граница, а права руске мањине, два и по пута бројније од косовских Албанаца, ставила у други план.

Још један чувени случај флексибилне примене вредности – због илибералне друштвене и политичке климе, Русији се, невезано с украјинском кризом, одбија приступ у европску "заједницу вредности", али су се много озбиљније турске повреде људских права и дипломатских узуса све до недавно подносила практично без поговора.

Свеједно, не треба имати дилема: ЕУ се држи својих вредности, некад из стварног идеализма, некад из практичног рефлекса.

Да се српски лидер Слободан Милошевић почетком деведесетих јавно клео у европске вредности, све да је иза леђа и радио оно што је радио, другачије би Срби прошли кроз деведесете.

Ко то не верује, нека баци поглед на примере Фрање Туђмана, Изетбеговића старијег, Хашима Тачија или Мила Ђукановића: четири лоша убише лошег Милоша.

Рачуна се изговорена реч. Шта је демократија, то одређује јавни европски дискурс, а не сам карактер демократских институција.

Позив на лицемерје?

Да ли то значи да је улазак у европску заједницу вредности поплочан лицемерјем?

Ту је допуштено више интерпретација. Велики немачки социолог Никлас Луман говорио је да се "о свему може разговарати, осим о истини", чиме је само потврдио оне културолошке теорије које у пристојној лажи виде почетак цивилизације.

У дугој политичкој историји Старог континента већ се толико непристојно лагало у миру, а искрено убијало у рату, да је свака пристојна лаж напредак. Довољно поновљена, она делује повратно на рађање одговарајућег фактичког стања.

Ако се погледа крвава историја европских ратова, Унија је џиновски корак напред у трансформацији пристојне лажи у оствариву истину.

Само они који су идеју о уједињеној Европи слободних и правдољубивих нација доживљавали утопијски, а притом пропуштали да примете њен карактер наравоученија из епохе ратова, могу бити разочарани.

Да је нема, Унију би требало измислити. Каква ће она бити, о том се треба свађати.

Велт: Јединство без илузија

У тако описаном оквиру пуном противречности, разапетом између идеалног и остваривог, крећу се све анализе јубилеја ЕУ у медијима немачког говорног подручја.

"Често се чује да је историја европског уједињења историја криза. То је дијагноза која бледи у судару са стварности. Потребно ју је формулисати још драстичније: процес европског уједињења је рођен из кризе. Нема веће кризе од нулте тачке на којој се Европа налазила 1945. године", пише немачки Велт.

Лист цитира из мемоара Пол-Анрија Спака, белгијског министра спољних послова у време потписивања Римских уговора у марту 1957. године: "Била је то незаборавна прослава. Италијани су све одлично организовали. Окупили смо се на Капитолу, у сали 'Орација и Куријација' (Orazi e Curiazi). Кад је документ потписан, римска звона су звонила свом снагом поздрављајући рађање нове Европе. (...) Али јединство Европе може имати успех једино ако поседује коначни карактер."

Каква охолост, коментарише лист, "кад је свакоме јасно да у историји не постоји ништа коначно. Позив за 'више Европе' је толико бесмислен и дезоријентисан као и позив за 'више Луксембурга' или 'више Пољске'. Потребна нам је боља, флексибилнија, љубазнија Европа, делатнија у прокламованом, скромнија у бусању у прса".

ОРФ: Криза као шанса

"Римским уговорима створена је епохална правна новина: државе су делегирале део своје суверености и тако створиле наднационалну правну заједницу. Први пут у историји, колективно право је добило примат над државним", пише аустријски ОРФ.

Европско јединство треба доживети у реалистичном кључу, сматра тај медиј.

"Ако се данас говори о Европи различитих брзина и то проглашава катастрофом, да па шта? Ништа ново, у ЕУ је увек постојала једна група која је вукла напред и други који су се држали за довратак... Да радови на европској кући на појединим местима иду брже, не значи да ће срушити статику. Сигурно, да се у већој хармонији 'куцка' са свих страна, то би угрејало многа срца. Међутим, најкасније од великог проширења 2004. позив на апсолутно јединство је постао анахронизам. Шездесет година касније, идеалистичка фасада ЕУ је срушена, али је скелет рационалности остао".

Ноје цирхер цајтунг: Иде се даље, док даље више не иде

"Сва та пуста прича о различитим брзинама храни сумњу да су чак и она, револуционарно доживљена сценарија из пакета Европске комисије, обични смоквини листови. Рекло би се да се у ЕУ о променама уопште озбиљно не размишља, само маше папирима. Због тога је највероватнија будућност 'све као и до сада', односно 'све исто, док не пукнемо'", оцењује швајцарски лист.

Ипак, и "неутрални" Европљани, ако таквих уопште има, упадају у замку историјске носталгије ЕУ – како је то било кад смо и ми, Швајцарци, учествовали у стварању Уније, иако тек толико да им бацамо балване под ноге!

У то име, Ноје цирхер цајтунг описује епизоду из дана који су претходили потписивању Римских уговора 1957.

Документи су припремљени у Бриселу, па транспортовани теретним возом за Рим. Млађој генерацији, одраслој на интернету, то је тешко објаснити на веродостојан начин.

У Базелу је царина блокирала композицију, а пратиоца папирног терета упутила да се пресели у путнички воз и сачека документе у Милану, кад и ако швајцарски службеници одустану од намета на европску будућност.

У Милану су се теретни и путнички воз мимоишли, па су документа каснила у Риму. Серија незгода се наставила. Нацрти су мењани у последњи час, све је морало да се штампа још једном. Два дана уочи термина, папири и принт-шаблони стајали су распоређени по поду ради боље прегледности.

Ујутру су стигле чистачице и савесно побацале све смеће с пода. Да би се уговори под хитно поново штампали, слагали и повезивали, ангажован је локални студентски сервис. У последњи тренутак, студенти су затражили веће хонораре и ступили у штрајк.

И тако се догодило да су Аденауер и колеге 25. марта те године потписивали документе са одштампаном првом и задњом страницом, а унутра празно.

То је весела Европа. Она друга је 24. марта пре 18 година учествовала у бомбардовању Србије.

Проблем с Европом је у техници, не у идеји – како имати више прве, мање друге, а да ти се у комбинацију још не увуче и "више Пољске".

Франкфуртер алгемајне цајтунг: Европљани уједињени на своју срећу или несрећу

Франкфуртски лист се враћа десет година уназад и цитира део из Берлинске декларације, којом је Унија славила 50. годишњицу: "Грађани ЕУ су уједињени у срећи."

"Хоће ли се европски естаблишмент усудити да ту реченицу понови на овој прослави? Унија је преживела још једну деценију, али с дубоким ожиљцима и незараслим ранама. Послератно одушевљење идејом уједињења одавно је устукнуло пред скептичном трошковном рачуницом, а и она се већ понегде претвара у одбојност, чак мржњу. И у оним круговима, који не негирају предности једне мирољубиве Европе без унутрашњих граница, могуће је срести став да су Европљани уједињени у несрећи. (...) Унију муче нове кризе и старе грешке у конструкцији. Ипак, пословица да је циљ путовати, а не стићи, никад није била тачнија него кад се примени на европско уједињење. Циљ је пут, чак и кад води преко литица и камењара", коментарише тај лист.

Зидојче цајтунг: Хоће ли нас историјска симболика спасити?

Баварски дневник је најемотивнији у евоцирању догађаја од пре 60 година. Предмету анализе лист се приближава из угла genius loci, "духа" конкретног простора у коме су Римски уговори својевремено потписани.

Зидојче цајтунг: "Ни 160 лустера нису довољни да би осветлили ову велику салу. У строгом реду висе са касетиране таванице, сви у погону. Али 'Сала Орација и Куријација' на првом спрату Конзерваторске палате је тако висока и волуминозна, да би је само рефлектори заиста осветлили. Или сунце. Али оно остаје напољу, пригушено млечним стаклима. Зато је тај простор у сталном сутону, дрема на историјском Капитолу. У мрачној тежини, монументална и моћна, та се сала скупила у имену две породице, чији је крвави обрачун једном спасио Рим. Надајмо се да ће организатори овог пута укључити још коју лампу да знамо куд идемо."

Патетика? Ако се архитектура користи у друштвенодијагностичке сврхе, онда је то што пише баварски дневник низ рационално сложених реченица.

Genius loci обавезује, о томе нема сумње. Вероватно бисмо имали посла са другачијом Унијом да се пре шест деценија формирала у аули Константина Великог у Триру, крунској дворани Карла Великог у Ахену, дворцу Во-л-Викомт (Vaux-le-Vicomte) код Париза, или под шатором у Ефесу где је до турских освајања стајала Јованова базилика Јустинијана Великог.

Овако, Унија је рођена у палати коју је реновирао и доградио Микеланђело, фасаду украсио такозваним колосалним редом, просекао белви осу ка граду, отворио перспективу и наговестио барок. Оно што је тај genius loci пренео на Унију су монументалност, естетика чистих линија и далеки хоризонти.

Плус, нови почетак. Капитолски трг је реновиран три године после "sacco di Roma" (1527), кад су немачке, шпанске, италијанске и друге, али дефинитивно не српске војне хорде, опљачкале и запалиле Рим.

Микеланђелове интервенције имале су симболику "дижемо се из пепела", а пре 60 година исти такав печат утиснуле и Европској унији.

Како се онда могло догодити да су представници нација које су пре шест деценија, јуче у репризи, трасирале заједничку будућност континента низ Микеланђелове осе лепог погледа, мирно гледале док су се рушили и палили српски мостови, пруге и раскршћа, а шрапнели погађали бебе на ноши?

Зашто су сироти српски "духови простора" избомбардовани док су стајали у загрљају с људима који су их тренутно настањивали?

Зато што нису били ни ренесанса ни барок, ни Исток ни Запад, ни риба ни девојка, тек ту и тамо, у најбољим случајевима, модерна архитектура? Унији није потребан нови почетак, већ либерални исповедник старих грехова.

број коментара 7 пошаљи коментар
(недеља, 26. мар 2017, 14:58)
anonymous [нерегистровани]

Република Српска

ЕУ много више дефинише страх од моћних сила, Русије и Кине па и САД, него што она дефинише саму себе. Полотронски настала, ако буде постојала полтронски ће живјети. Од полтрона не можете очекивати да једнака правила важе за све, тј да ослуке не зависе од случаја до случаја. Зна се како се полторни понашају. И слажем се, "да не постоји ЕУ требало би је измислити", јер је све друго још горе. Руку на срце, ЕУ са свим својим манама и помало наивном вјеровању у помиривање тешких европских антагонизама, заиста је најбоље рјешење.

(недеља, 26. мар 2017, 14:43)
Darko [нерегистровани]

A zasto je to nezamislivo

A zasto bi projekat Evropske unije bio nezamisliv. Kako moze da funcionise SAD, 51 nezavisna drzava u jednoj federalnoj drzavi. Vecina tih zemalja ima stanovnika koliko i svama osrednja evrospa zemlja. Koliko god delovali razlicito, Evropljani su isto porekla, svi su hriscani, to sto su se popovi svadjali i delili to je njihov problem. Jezici manje vise imaju slicnu osnovu, koliko imate samo slicnih reci u raznim evropskim, slicna pisma...Kultura koliko delovala razlicita, opet je sve to jako slicno, slicni stil zivota....Prirodno je da bude Evropa zajedno, jel cela Evropa zajedno nije nesto velika u odnosu na ostatak sveta...Naravno da velikim silama i onima koji to pretenduju da budu nije u koristu da bude jedna mocna tvorevein, Evropska unija.

(недеља, 26. мар 2017, 13:07)
anonymous [нерегистровани]

Mislim

Vesna je zaista lepo analizirala EU. Nema zameranja. Ona je chak zadovoljila i nas koji trazimo greshke. Ali ipak mi se chini da nije spomenula glavni "sadrzaj" Evropskih vrednosti - NATO. Ta "sadrzaj" odrzava silom sve druge evropske vrednosti da se ne raspadnu. Naravno, Vesna je to ostavila nama da zakljuchimo. Bogatstvo njenog lepog izlaganja najljubaznije preporuchujem. Bravo!

(недеља, 26. мар 2017, 09:52)
anonymousPero iz Svedske [нерегистровани]

Zajednicko trziste....EU

Na pocetku dali su mu ime zajednicko trziste I to u vreme De Gola i
Adenauera i sve je isao lepo i normalno,,do osamdesetih Godina,,kasnije su
prekrstili naEU ,,I ova ekonomska zajednica postala prava kapitalisticka ,,
Imperialisticka organizacija..Danas ova zajednica se bavi pre svega
politickom delatnoscu.,,Osvajanje i explatisanje
i direktno saNATOp.deluje u ratovima.....Pero

(недеља, 26. мар 2017, 08:42)
Dejan [нерегистровани]

...

Nije Evropska Unija stvorena 1957 nego Evropska zajednica. I nije bila u smislu i stilu da bude jača od nacionalnih država nego ekonomska i kulturna. To što se pokušava sada napraviti nadnacionalna institucija koja treba biti jača od institucija država članica će na kraju i slomiti kičmu te unije. Neka se vrate izvorne ideje Unije i biće dobro, ovako ljudi koji nisu izabrani od naroda rukovode institucijom koja treba da bude jača nego sve. Paradoks demokratije

(недеља, 26. мар 2017, 08:35)
anonymous [нерегистровани]

Raspad?

Ne samo zbog nepravdi prema nama iz bivse SFRJ nego i iz mnogih navedenih razloga, smatram da ce biti bolje da se sto pre ova nemoguca misija okonca. Cim su otisli Britanci iz nje a mozda ce uskoro Francuzi ili neko treci raspad ce se ubrzati. Mislim da bi evropski kontinent poceo da se razvija u drugom pravcu. Pored OEBS-a ova organizacija je nepotrebna, a ekonomiju treba imati svaka zemlja za sebe sa svojom valutom i svojim standardima bez upravljanja iz Brisela. Postoje i druge mocne ekonomije u svetu koje manje uslovljavaju i zaduzuju. Ma silu nista se ne moze. Bolje da je sve ostalo na nivou Evropske ekonomske zajednice. Evropa sa brzinama znaci njen raspad na regije sto je opet mozda realnije, ali kad bi bilo bez direktiva iz Brisela.

(недеља, 26. мар 2017, 08:23)
anonymous Lala [нерегистровани]

E da ,

Sve je potpisano ali vidi ćemo " papir sve trpi " .