Варуфакис: Европа нема времена за игре

Теоретичари игара анализирају преговоре као да је реч о играма које укључују себичне играче. Пошто сам много година свог академског живота проучавао теорију игара, неки коментатори су пожурили да претпоставе да ћу као нови грчки министар финансија ужурбано осмишљавати блефове, служити се лукавствима и мишљењима других, борећи се да побољшам своје слабе карте.

Ништа од тога не би могло да буде даље од истине.

Ако ништа друго, моје искуство са тeријом игара ме је уверило да би била чиста лудост мислити о актуелним расправама Грчке и њених партнера као игри ценкања која се губи или добија блефирањем и тактичким изврдавањем.

Проблем са теоријом игара, како сам често говорио својим студентима, јесте што мотиве играча узимају здраво за готово.

У покеру или блекџеку ова претпоставка није проблематична. Међутим, у тренутим расправама између наших европских партнера и Грчке суштина је да се успоставе нови мотиви. Потребно је да се обликује свеж ментални склоп који превазилази националне поделе, разори поверилац–дужник однос у корист паневропске перспективе, и заједничко европско добро постави изнад дневне политике, и опште добро Европе постави изнад дневне политике, догме која се показала отровном када се универзално примењује, као и ментални склоп "ми против њих".

Као министар финансија мале, фискално измучене нације, којој недостаје централна банка и коју многи наши партнери виде као проблематичног дужника, уверен сам да имамо само једну могућност: да избегнемо искушење да се односимо према овом тренутку као стратегијском експерименту и, уместо тога, искрено покажемо чињенице о грчкој социјалној економији, представимо предлоге за обнову раста Грчке и објаснимо зашто су они у интересу Европе, и откријемо црвене линије испод којих нас логика и дужност спречавају да одемо.

Велика разлика између ове и претходне владе јесте двострука: Ми смо одлучни да се сукобимо са моћним интересима како бисмо обновили Грчку и стекли поверење наших партнера. Такође, не желимо да нас третирају као дужничку колонију која треба да пати због својих дугова.

Принцип највећих мера штедње најзадуженије економије био би подесан да није узроковао толико непотребне патње.

Често ме питају шта ћу урадити ако је једини начин да обезбедим финансирање земље да пређем преко својих црвених линија и прихватим мере за које сматрам да су део проблема, више него решења.

Веран принципу да немам права да блефирам, мој одговор је да нећу прећи своје црвене линије. У супротном, оне неће заиста бити црвене, него само пуки блеф.

Али шта ако то мом народу донесе много болa, питају ме. "Сигурно блефираш", кажу ми. Проблем са таквом врстом полемике је да претпоставља, као и теорија игара, да живимо у тиранији последица. Постоје околности када морамо да поступимо исправно, не као део стратегије него просто зато што је исправно.

Против таквог цинизма нова грчка влада ће наћи решење. Ми ћемо одустати, без обзира на последице, од договора који су погрешни и за Грчку и за Европу. Завршиће се игра "прошири се и претварај" која је почела пошто Грчка 2010. године није више могла да враћа свој јавни дуг.

Неће бити више зајмова – не док не будемо имали кредибилан план раста економије како бисмо могли да вратимо тренутне дугове, помогнемо средњој класи да поново стане на ноге и избегне одвратну хуманитарну кризу. Неће више бити "реформских програма" који циљају на сиромашне пензионере и породичне апотеке, док корупција на високом нивоу остаје нетакнута.

Грчка влада не тражи од партнера да избегне враћање дугова. Тражимо неколико месеци финансијске стабилности која ће нам омогућити да спроведемо реформе које већина грчког народа може да поднесе и подржи, да бисмо могли да повратимо раст и нашу могућност да вратимо дугове.

Неко ће помислити да је ово повлачење из игре теорија мотивисано неком радикално левом агендом, али није. Ту је највећи утицај Имануела Канта, немачког филозофа који нас је научио рационалном и слободном бегу из царства сврхе тако што ћемо да учинимо оно што је исправно.

Како знамо да је наша агенда скромности, која је део наших црвених линија, по Кантовим условима – праведна? Знамо, када погледамо у очи гладних људи на улицама наших градова или када размишљамо о нашој средњој класи, или када разматрамо интересе вредних људи у сваком европском селу и граду у нашој монетарној унији. Након свега, Европа ће поново добити душу када поново задобије поверење људи тако што ће њихове интересе да стави у први план.