Јасика брижљиво чува сећање на Биничког

Родио се  крај Мораве када  је Кнежевина Србија постављала  темеље модерне грађанске  државе. Судбина је хтела да његов отац Стеван, школовани аустријски војник, са 28 година, униформу Хабзбуршке монархије замени српском и буде постављен  за командира Треће понтоњерске чете у Јасици. 

У вароши на десној обали реке, на официрској забави упознао је бароницу Марију фон Рихенген, удовицу доктора Младена Обрадовића. Убрзо су се венчали и 1872. године добили сина.

Крштен је 27. јула, истог дана када је рођен, под именом Станисав", каже историчарка Сања Рутић. "Не зна се касније тачно када је добио такорећи име Станислав."

Породица Бинички живела је у касарни на месту где се данас налази основна школа. Станиславу, који је у Крушевцу завршио ниже разреде, слух је брусио хук Мораве. Због војничког позива често су се селили.

У међувремену, Станислав постаје професор математике, компонује и оснива оркестре. Године 1899. завршио је Музичку академију у Минхену, где је упознао супругу Фриду Бланк. Фрида је променила име име у Мирослава и постала његов незамењиви сарадник.

У родној Јасици био је чест гост, истиче Лидија Ужаревић, председница КУД "Станислав Бинички" Јасика:

"Постоји једна прича да је Бинички као млади уметник, дошавши из Минхена, Беча или Ниша, долазио у локалне кафане и све што би ти локални музичари одсвирали, он је на свом ћеманету, или виолини, одсвирао. Мештани су се чудили јер нису знали да је тај младић школован и веома талентован. Прича се да је и један Сватовац који су свирали том приликом послужио Биничком да направи прве тактове Марша на Дрину."

"Марш на Дрину" посвећен је првој победи српске војске на Церу. У доба комунизма јавно извођење било је забрањено. Андрићу је  Нобелова награда уручена баш уз звуке ове композиције коју су између осталих обрадили британски Шедоуз, Џони Штулић, Точак, Лајбах.

Зачетник савремене српске музике Станислав Бинички умро је 15. фебруара 1942. године.  Његови потомци легат су завештали Народном музеју у Крушевцу.