Хроничар и песник из Врдила на прагу стоте

У домаћинству 95-годишњег Миленка Пантелића из краљевачког села Врдила ред се увек знао - да знаног и непознатог увек радо дочека, саслуша и посаветује. У друштву попије прву кафу, прочита новине и тако деценијама, бар од како је у заслуженој пензији.

Рано ујутро одлази у свој, како воли да каже, радни кабинет и пише о догађајима из претходног дана:

"Дневник сам почео да пишем откако сам отишао у пензију 31. јануара 1980. године. Написао сам већ пуних 50 свезака великог формата а пишем и даље, с истим еланом и пажњом као да сам на почетку. Вредеће можда некоме од мојих потомака као завет и добра животна поука."

Осим дневника, класична проза и поезија су му такође велика љубав. Читао је наше, француске, немачке и друге писце. И дан-данас пише песме, највише сатиричне и љубавне јер оне му, како каже, највише леже.

С поносом говори о свом учешћу у антифашистичком ослободилачком рату за које је 2004. године од председника Руске федерације Владимира Путина одликован јубиларном медаљом, затим послератној обнови земље и раду у краљевачком "Магнохрому" где је, без дана боловања, стекао пензију:

"На бициклу, чак и по снегу и леду, дневно сам од куће до фабрике прелазио пуних 30 километара. У време великих снежних сметова често сам носио бицикл на леђима и по десетак километара. Како сам издржао и сам се чудим."

За дуг живот и добро здравље захвалан је добром расположењу, умерености у свему, свакодневној физичкој активности и својој животној сапутници с којом је у срећном браку, без свађа и неспоразума, проживео 63 године. Каже да је задовољан оним што је у животу постигао, пре свега здравим и бројним потомством:

"Секира ме само што се Србија празни. Залуд фабрике, путеви, залуд пруге ако ми нестанемо као нација, као народ."

Осим времена које посвећује читању и писању омиљени врдилски пензионер и мештанин стиже и да обави послове у домаћинтву. Каже да му је свакодневни рад велико задовољство и део праве среће.