Зашто нестају војвођанске ветрењаче?

Војвођанске ветрењаче су имале три спрата и покретни кров за који су најчешће причвршћена четири крила. Да би се изградила, било је неопходно 200–500.000 цигала и тридесетак кубика дрвета које је најчешће доношено са Карпата.

Свака је имала два велика округла камена на које је падало жито које се млело. Живана Крејић из Панчева истраживала је шест месеци настанак ветрењача и све што је сазнала преточила је у илустровану књигу "Ветрењаче Војводине некад и сад".

"Они су са много жара и жеље одлазили у друге крајеве по првокласни камен и квалитетно дрво да би направили те џинове за ветар, како су их називали. Фасцинантно је и то колико су снаге улагали да би себи олакшали живот и како им је само шест месеци требало да заврше једну ветрењачу", каже туризмолог и професор Живана Крејић.

Иако је под заштитом државе, ветрењача у Меленцима, која је некада припадала породици Бошњак, сад је пред рушењем. Иван је поред ње провео детињство, са њеног врха види се и Фрушка гора и, како каже, још се осећа мирис брашна јер се некада за једну ноћ млело и до хиљаду килограма жита.

"Немам речи кад прођем поред ње и видим у каквом је стању. Замислите, и млинско скупоцено камење је порушено, а разваљени су и доњи изрезбарени стубови. Ово је велика срамота."

У Холандији су многа места ветрењаче уврстили у своју туристичку понуду, а користе их и даље за очување старих заната и развој еко-туризма.

"Ако пропадну, пропада и део нас", каже Живана Крејић. "То је градитељско наслеђе које је девастирано, јер у оквиру једне ветрењаче, ако је сагледамо са различитих страна, можемо видети важне остатке прошлости и начина живота на овим просторима."

Иако свако време тражи технолошке иновације, нема сумње да старе ветрењаче треба чувати као културно-индустријско наслеђе.

У нашој земљи одавно већ ниједна ветрењача не ради, али зато имамо савремене дивове у војвођанској равници – нове ветрењаче које користе снагу ветра за производњу електричне енергије.