Оцу петоро деце потребно ново срце

И ових неколико корака до капије велики су напор за његово срце. Тридесетдеветогодишњем Славиши Стојиљковићу живот се из корена променио крајем 2013. године, неколико месеци након што је добио пето дете.

До тада обрађивао је 2 хектара земље, од априла до јесени радио као грађевинац, уживао уз своје малишане.

"Радио сам на грађевини, било ми је лепо јер сам могао породицу да издржавам, а онда у децембру 2013. године, радио сам у Миријеву десио ми се први инфаркт и од тада све креће низбрдо", каже Славиша Стојиљковић.

Од марта прошле године након операције коју је урадио проф. др Миљко Ристић живи са механичком пумпом чекајући на трансплантацију и ново срце. На први поглед није страшно, али уз пумпу коју носи уз њега пуњач батерија, торба за купање, а ни купатила нема, адаптер са кабловима на које се ноћу, прикључује док спава. И ту је велики проблем, јер струја често нестаје.

"И у отпусној листи се моли Електродистрибуција и Градска управа да обезбеде стабилно снабдевање електричне енергије, јер без струје ја могу да издржим 15 минута више од тога мени живота нема, а кад се деси изненада и траје дуго проблем је немам ни кола па тражим ко ће да ме одвезе до неке школе или продавнице где струје има како бих батерије за механичку пумпу укључио", каже Славиша Стојиљковић.

Услови скромни, влага прекрила кућу, кажу слива се вода са скоро урађеног асфалта који је виши од куће. Посла и превише, трогодишњи Слађан и петогодишња Јела још мали. Ту и три школарца: Јована, Данијел, Дарко. Кућа, деца, брига о супругу, све на њеним плећима.

"Није лако, али деца су послушна па се све лакше подноси, много је обавеза", каже Марија Стојиљковић, Славишина супруга.

Скромни, тихи, лепо васпитани, поносно показују све петице, кажу то је њихов начин да помогну и тати донеси мало радости.

"Нама је важно да се мама и тата не секирају, жеља нам је само да тата оздрави да се игра и шета са нама, а ми се трудима да га петицама усрећимо", каже Јована Стојиљковић, Славишина ћерка.

Иако је инвалид 100 посто и има непрекидно право на пратњу, до лекара у Власотинцу чак и до Клиничког центра у Београду мора сам. Центар за социјални рад помаже колико може једнократном помоћи, новцем за лекове, а месечно треба и до 15-000 динара.

"Ми се максимално трудимо, јер им је живот и овако тежак спремни смо и више од овога, јер ову породицу одлично знамо још од како су добили четврто дете", каже Момчило Игњатовић, директор Центра за социјални рад Власотинце.

У овом тренутку у Србији на ново срце чека 50 људи. Ове године урађена је само једна трансплантација. Без много више донора чекање неизвесно, па остаје размишљање да ли је помоћ можда у иностранству.

rts.leskovac@rts.rs
+381 16 242 131