За зимницу да набавимо шаргарепу?!? Зар је једна довољна?!?

ТУРШИЈА. На једном порталу јесењи наслов: „Кисела зимница: туршија која ће вам трајати до следећег пролећа“.

Прво што примећујемо су синтагма кисела зимница и именица туршија.

А значе исто.

Према речнику страних речи и израза, туршија је реч турског, односно персијског порекла и значи укисељено поврће које се чува за зиму.

А шта је потребно да би се поврће укиселило?

ЕСЕНЦИЈА. На једном сајту сазнајемо за 15 савета за добре домаћице, а један од њих је: „За пресолац којим се кисели поврће најбоље је да се употреби чисто винско сирће или есенција.“

Дошли смо до есенције, а у Речнику МС се каже да је то концентрована сирћетна киселина. Реч је латинског порекла.

Сада је све јасно.

Јесте? А шта је пресолац?

ПРЕСОЛАЦ. Већ смо рекли да пресолац служи за кисељење поврћа.

У Речнику МС смо још сазнали да је то „слана вода у којој се држи сир, којом се прелива риба ради чувања и слично“.

А шта сајтови о кулинарству кажу о томе?

„Пресолац се справља на тај начин што се добра пијаћа вода прокува, охлади до 70 степени Целзијуса и дода јој се 20–22 посто кухињске соли.“

Овога пута реч није ни турског, ни латинског порекла, наша је: пресолац је, како књига каже, пресољена вода.

ПОВРЋЕ. На истом порталу сазнајемо да „за припрему туршије (...) по жељи и укусу укућана, набавите жуту паприку шиљу, зелени парадајз, краставчиће, шаргарепу, карфиол“.

Како каже проф. Рада Стијовић, код неких именица које означавају поврће, а имају и једнину и множину, „једнинска форма се, најчешће, употребљава у збирно-градивном значењу“.

Тако и у нашем примеру паприка, парадајз, шаргарепа и карфиол употребљени у једнини означавају множину, то јест имају градивно значење као именице шећер, вода или брашно.

ЛУКАЦ. Налазимо га у примеру с почетка века: „Јашу не миришем ни колико црни лукац“ (П. Адамов), али данас се сматра регионализмом.

А реч је забележио Вук Караџић у Српском рјечнику као деминутив од лук.

Али изгледа да то више не важи.

ПАТЛИЏАН/ПАРАДАЈЗ. На Википедији, у тексту о плавом патлиџану, стоји да се „у српском језику патлиџаном назива парадајз“.

Да ли је то тачно? Јесте.

У Речнику МС налазимо да, поред плавог (модрог, црног) патлиџана, постоји и црвени патлиџан, што је, у ствари, парадајз.

Понекад плави патлиџан зову плави парадајз, али за то нисам нашао потврду у неком од речнику.

ЏЕМ. Него, то је била кисела зимница. А сада „Слатка зимница: време е за џемови и слатко“, кажу на једном македонском сајту.

Хајде да их послушамо. Да пођемо од џема и то оног од бресака. Или брескви. Како би требало?

Није лако одговорити на то питање. У старијој литератури су дата оба генитива множине, али у Речнику МС из 2007. само облик с непостојаним „а“ – бресака.

У важећем правопису нису помињали брескве.

Најбоље ће онда бити да задржимо само облик бресака. Дакле, џем од бресака.

ВОЋЕ. Када говоримо о џему од бресака, употребићемо множину.

Професорка Стијовић каже да именице које означавају воће не могу имати градивно значење, не могу множину исказивати једнином.

Наводи примере: „Купи орахе (не орах)“, „Не заборави да купиш трешње (не трешњу)“.

Постоје изузеци: понекад ће се чути сок од јабуке (поред такође правилног сок од јабука).

СЛАТКО. „Почасти ме слатким од вишања“, писала је Политика 1951. И шта је овде необично? Па инструментал „слатким од вишања“.

Речник МС каже да је слатко „у шећеру кувано воће“.

Даље се истиче да може имати придевску промену (слатко/слатког/слатком), али и именичку (слатко/слатка/слатку).

Данас је уобичајена ипак именичка промена. Тако на Википедији сазнајемо да „гост обично узима једну кашичицу слатка (не слатког) из чиније и гутљај воде“.