Рат против тероризма, од Њујорка до Кабула и назад за 8.000 милијарди долара

"Напад се догодио на америчкој територији, али је то био атак на срце и душу цивилизованог света. Свет се окупио како би повео први и, надамо се, последњи рат у 21. веку. Рат против оних који извозе тероризам и против влада које их подржавају и скривају", рекао је Џорџ Буш октобра 2001. године, најављујући брзу и одлучну акцију против радикалних исламиста који су забили авионе у куле Светског трговинског центра у Њујорку и зграду Пентагона у Вашингтону.

И Американци су кренули у рат. У почетку праћени мноштвом савезника, чији је ентузијазам за бескрајни рат против гомиле верских фанатика бледео како су почели да пристижу заставама прекривени ковчези са телима убијених војника, колоне избеглица и извештаји о бесмисленим мучењима, убиствима пролазника, цивила, деце… На крају, Американци су рат водили готово сасвим сами.

Последњих 13 ковчега прекривених америчким заставама укрцано је у "глоубмастер" на кабулском аеродрому дан пошто се бомбаш-самоубица Исламске државе разнео на контролном пункту маринаца у авганистанској престоници. Иза аеродромске ограде, талибани су чекали да се са писте одлепи последњи амерички авион. Неколико дана касније, поново су завладали читавим Авганистаном, пошто су претходно прегазили побуњенике из Панџшира, седишта некадашње Северне алијансе, чији су лидери последњих дана били пренеражени равнодушношћу са којом је свет читао њихове вапаје за помоћ.

Обе стране су се нашле на тачки са које су кренуле две деценије раније. У тек формираној влади Авганистана министар одбране постао је Мухамед Јакуб, син муле Мухамеда Омара, вође талибана који је одбио да Американцима изручи Осаму бин Ладена двадесет година раније, чиме је суштински почела америчка аванутра на истоку. Амерички председник Џозеф Бајден је, пак, објаснио нацији да Америка више неће водити бескрајне ратове.

Генеза сукоба

Свет је био шокиран када су 11. септембра, пре двадесет година, авиони ударили у зграду Пентагона и куле Светског трговинског центра у Њујорку. Американци су били бесни и тражили освету. Скоро три године после првих напада Ал Каиде и њених савезника на америчке дипломате, почео је Рат против тероризма – крвава и не претерано мудро осмишљена авантура, која је свет коштала 927.000 жртава и небројених последица чија ће се цена рачунати и у деценијама које долазе.

Суштински, рат против тероризма почео је недуго пошто су се совјетске снаге повукле из Авганистана 1989. године, неспремне да се и даље боре са авганистанским племенима и верским групама, које су Американци, на почетку стидљиво а затим здушно подржавали у рату против Москве.

Када је генерал Борис Громов у фебруару те године извео последње војнике из Авганистана, нестао је и амерички интерес за развој ситуације у тој држави. Власт су преузели талибани, који су бројем и агресивношћу растерали све конкуренте у борби за власт и држава је, у наредних десетак година, пропала на само дно светских интереса.

Све док, почетком августа 1998. године, готово истовремено, испред америчких амбасада у Дар ес Саламу и Најробију нису експлодирала два камиона натоварена експлозивом. Погинуло је око две стотине људи, а Федерални истражни биро је на место најтраженијих светских терориста уврстио Осаму бин Ладена и његову Ал Каиду, до тада мало познату организацију верских фанатика, који су из авганистанских гудура промовисали идеју о глобалном калифату.

Две године касније, у Адену се група младића забила чамцима у амерички разарач „Кол”. У експлозији је погинуло 17 морнара, а одмах затим почела је прва фаза рата против тероризма.

У почетку, низом тајних акција обезглављена је мрежа коју су деведесетих година по Балкану успоставили Бин Ладен и Ајман ал Завахири. Међу бројним документима који су заплењени током акција у Албанији и Босни и Херцеговини откривени су обриси Плана 2020, којим је Ал Каида дефинисала границе будућег глобалног калифата. У годинама које су уследиле, тадашњи председник Бил Клинтон био је у више наврата на мети жестоких критика, јер није ни покушао да неутралише претњу која је свету, а посебно Американцима, представљала Ал Каида.

У највећој терористичкој акцији, 11. септембра 2001. године, припадници Ал Каиде, међу којима и неколицина ветерана балканских сукоба, отели су укупно четири авиона, које су зарили у Пентагон и куле Светског трговинског центра у Њујорку. Четврти је пао на ливаду у Пенсилванији. Убијено је око 3.000 Американаца. Почео је рат против тероризма.

Цена рата против тероризма

За двадесет година рата против тероризма, Американци су потрошили 8.000 милијарди долара. Истовремено, убијено је више од 900.000 људи, како су то израчунали експерти са универзитета Браун.

"Рат је био дуг, комплексан и, истовремено, ужасан и неуспешан… Наставља се у више од осамдесет држава", написала је Катарина Луц, једна од вођа пројекта Универзитета Браун, који, суштински, представља једину ваљану процена америчких трошкова у овом рату.

Осам хиљада милијарди долара потрошених на рат после 11. септембра укључује сијасет директних трошкова на рат, камате на позајмљени новац и додатна средства која је администрација председника Џоа Бајдена добила у мају.

Број мртвих, процењен на 897.000–929.000 укључује убијене америчке војнике, страдале припаднике савезничких оружаних снага, цивиле, службенике хуманитарних организација и остале који су живот изгубили у експлозијама бомби, пуцњавама и пожарима који су били директна последица ратних дејстава. Ова статистика, међутим, не садржи податке о особама умрлим од болести, глади, жеђи…

"Број мртвих које смо избројали је највероватније најмањи могући број изгубљених живота", тврде са Универзитета Браун.

Истраживачи овог универзитета имали су прилично тежак задатак да поброје трошкове и жртве овог рата, јер су америчке оружане снаге током претходних двадесет година приграбиле готово сва средства, која је Конгрес САД делио користећи дискреционо право. Истовремено, само у Авганистану међународне организације почеле су да броје цивилне жртве тек од 2009. године, односно пуних осам година од америчке инвазије.

Резултати и последице рата

Двадесет година после почетка авантуре Џорџа Буша Млађег, обавештајне службе тврде да је у свету активно укупно 67 терористичких група, односно највише од 1980. године. Процењује се да ове организације имају између 100.000 и 230.000 припадника, или два и по пута више него што их је било у тренутку напада 11. септембра 2001. године.

Истовремено, нападом Сједињених Америчких Држава на Ирак 2003. године, некада минорна организација – Исламска држава добила је светски значај и постала активна не само на Блиском истоку, већ и у Африци и јужној и југоисточној Азији, са симпатизерима широм света.

Тај напад, сматрају бивши амерички обавештајци, представља и почетак пораза у Авганистану, јер су Оружане снаге САД биле приморане да смање интензитет акција у тој држави како би обезбедиле довољно снага за напад на режим Садама Хусеина. Тек узгред, установљено је да је тадашњи државни секретар Колин Пауел опасно лагао када је Савету безбедности УН објашњавао како ирачке власти располажу силним арсеналом оружја за масовно уништење.

У преосталим америчким мисијама, попут оне на Косову, после почетка ратова у Авганистану и Ираку остали су "трећепозивци", па су колатерална штета таквог приступа били и косовски Срби, које није имао ко да заштити током четири дана дивљања албанских демонстраната 2004. године.

Талибани, чије је одбијање да Америци изруче Осаму бин Ладена и довело до инвазије 2001. године, поново се преузели власт у Авганистану. Почетне наде да ће њихова власт, бар унеколико, бити различита од оне пре две деценије, у великој су мери распршене када су моткама изударали жене које су тражиле једнакост на протестима у Херату и Кабулу. Локални активисти тврде да су је било и мртвих, што талибани одлучно демантују.

Упркос смрти Осаме бин Ладена, Ал Каида је преживела рат против тероризма и добила шансу да се у Авганистану, којим поново владају талибани, у потпуности врати на велику сцену.

Амерички обавештајци такође страхују да ће повлачење из Авганистана додатно охрабрити радикалне сунитске групе широм света, укључујући Хезболах у Либану, палестински Хамас, Хуте у Јемену, те бројне локалне подружнице Исламске државе, попут оних из авганистанског Корасана.

Такође, тек остаје да се види какав ће утицај америчко повлачење из Авганистана имати на односе унутар НАТО-а, јер су се снаге САД евакуисале без претходне координације са осталим чланицама те организације, али ни са авганистанском владом, чији су се виђенији званичници, суочени са очигледним распадом система, разбежали главом без обзира.

Готово истовремено, Кинези се надају успешном исходу преговора са талибанима о изградњи гасовода кроз ту државу, што ће додатно угрозити положај САД у том делу света.

Ал Каида, због које је рат против тероризма и почео, у тренутку америчког напада на Авганистан могла је да рачуна на око 500 бораца, скривених у планинским врлетима те државе. Данас, ова организација броји на хиљаде бораца у Салеху, Јемену и Сирији.

Такође, хистерија која је пратила нападе 11. септембра у великој је мери уништила амерички углед у свету, посебно пошто су још 2006. године почели да се појављују извештаји о мучењу наводних радикалних исламиста по тајним базама широм света, мистериозним летовима авиона Централне обавештајне агенције којима су у те базе развожени често напамет хапшени сумњивци и застрашујуће расправе америчких званичника о прихватљивим методама испитивања.

Стручњаци последице рата против тероризма често пореде са Хладним ратом, јер су оба сукоба имала значајне реперкусије по однос снага у свету, безбедност, људска права и међународно право.

Овај сукоб био је комплексна кампања која је обухватала велике војне операције, тајне војне акције, огромне програме обуке и опремања оружаних снага влада које су било склоне сарадњи, те покушаје да се, без разумевања локалних обичаја и ситуације, изграде нова друштва заснована на западним моделима.

За утеху Американцима и остатку света, рат против тероризма представљао је и крај великих терористичких акција на територији САД. Амбициозну Ал Каиду заменили су осветнички настројени појединци, који аутоматским пушкама и ножевима покушавају да преокрену точак историје. Иако им је требало 11 година, Американци су пронашли и убили Осаму бин Ладена и велику већину његових сарадника.

После двадесет година, Америка је изгубила вољу и интерес да лови радикалне исламисте на начин на који је то до сада чинила и да истовремено гради нова друштва на рушевинама оних које је сама срушила. Како се чини, супротстављање растућем утицају Кине биће убудуће главна преокупација администрација у Вашингтону. Земље попут Авганистана, Ирака, Либије и Сирије, које су страдале током рата против тероризма, на срећу или не, биће препуштене саме себи.