Латинска Америка – пандемија гнева

Ево Моралес, једна од последњих икона јужноамеричке левице, укрцао се у авион мексичке владе и одлетео из Боливије. Путовање до Мексика је било драматично. Власти те земље преговарале су са више јужноамеричких држава, како би се обезбедио сигуран прелет.

Бивши узгајивач коке, био је први Индијанац који је постао председник те земље још 2006. у оквиру таласа на коме су левичарске владе преплавиле Јужну Америку. То су звали ружичаста плима. Сада је нека друга плима однела Моралеса, уз количину насиља ретко виђену на улицама латиноамеричких градова од почетка 21. века.

Кућа Моралесове сестре је запаљена, као и његова резиденција. Дугогодишњи дописник из Латинске Америке подсећа и да је градоначелница једног мањег места готово линчована, ошишана и поливена црвеном фарбом.

"Држава се нашла на ивици драматичне ситуације. Моралес је 14 година председник и сад је требало да добије четврти мандат. Ипак се мало истрошио и мало заборавио, јер власт таква ауторитарна какву је имао квари и програм и човека", истиче Борислав Лалић, дугогодишњи дописник из Латинске Америке.

Професор Универзитета "Tecnologico de Monterrey" из Мексика Дејан Михаиловић каже да је Моралес свргнут пошто су му војска и полиција упутиле допис у коме га моле да због великих немира поднесе оставку.

"Тренутак који је превагнуо", каже Михаиловић, "је кад је опозиција позвала на масовне протесте, а притом је знала да војска и полиција неће интервенисати".

Моралес је био хваљен због борбе против сиромаштва и унапређења боливијске економије. Критичари кажу да се није изборио са корупцијом, нити са пожарима који су беснели земљом ове године. Иза најнових догађаја нису толико економски, колико политички разлози.

Дејан Михаиловић објашњава да је Боливија земља са највећим растом у Латинској Америци неколико година, али да је криза која је настала криза легитимитета.

"Моралес је 2016. изгубио на референдуму у вези са променама устава које би му омогућиле да се кандидује кад год хоће", додаје Михаиловић.

Моралес није прихватио мишљење грађана да не тражи нови мандат после 14 година на власти. Ушао је у изборну трку. "Он је победио на октобарским изборима", каже новинар недељника Време Милан Милошевић.

"Али недовољно. Није имао 50 одсто, па су пробали да то мало штелују, што нама може бити познато. И дошло је до експлозије", додао је Милошевић.

Дугогодишњи дописник из Латинске Америке Момчило Пантелић каже да су догађаји у Боливији велико упозорење за сталну мешавину светле будућности и не тако светле садашњости на континенту.

"Сада се у Боливији дешава неки тихи пуч, смењивање председника, демократски изабраног, додуше који је демократски покрао те изборе, уз помоћ војске. То се давно није десило у Јужној Америци", додаје Пантелић.

Одмах потом су почеле да пљуште оставке људи око Моралеса и сада је власт у стању вакуума. До даљег ће је преузети потпредседница Сената из редова опозиције. Али, демонстрације и насиље не престају.

Пандемија гнева

Ситуација у Боливији последња је у низу превирања у Латинској Америци. Протести на улицама Чилеа поводом цена метро карата, нереди у Еквадору због укидања субвенција на гориво, бирачи који власт у Аргентини поново дају левичарима, превирања у Парагвају и Перуу.

Момчило Пантелић то назива "пандемијом гнева којој је склона Латиснка Америка", али додаје да одавно није било овакве серије немира и преиспитивања.

Борислав Лалић каже да је то континент где више нема пучева ни гериле, али да опет ври. "Чак се помиње да може доћи до врућег латиноамеричког пролећа идуће године", додаје Лалић.

Свака је земља прича за себе, али аналитичари налазе једну заједничку црту. Шест година економске стагнације после дванаестогодишњег периода раста и оптимизма. Почетком века догодио се велики скок цена сировина и робе за извоз које је највише потраживала Кина. Постојеће неједнакости је било лакше толерисати уз светлу будућност.

"И неолиберални модел претходни и модел такозване умерене левице ослањали су се на економију која се базира на природним ресурсима. А знамо да је овај део света богат, познат по налазиштима нафте, гаса, минерала", подсећа Дејан Михаиловић.

Отприлике 100 милиона Латиноамериканаца постало је средња класа између 2002. и 2012. Тада, међутим, почиње пад цена сировина и мање потражње за њима из Кине. Јавни дуг латиноамеричких земаља је порастао на више од 70 одсто. Стопа раста нижа је него у Африци.

Борислав Лалић сматра да иако се континент делимично ослободио сенке САД и нема пучева, односно има демократске режиме, проблем социјалних разлика није решен.

"На снази је либерални капитализам, у целој западној хемисфери и ту је немогуће решити социјалну неправду. Кажу, ко је данас у Латинској Америци против социјалне неправде? Па сви, и режими, али нису у стању да тај проблем реше", објашњава Лалић.

Тридесет пезоса и тридесет година

Више од милион људи је протестовало у Чилеу, земљи која је звезда у успону на континенту. И даље најбогатија, у којој се најбоље живи. Паљене су метро станице и возови, на улице је изашла војска. Протестовали су студенти, средња класа, не најсиромашнији.

"До социјалних тензија не долази увек кад вам лоше иде", каже Милан Милошевић и додаје  "него кад авион почне да полеће са писте. Сада све иде наниже, а постоје аспирације из претходног периода".

Систем сам по себи није био спреман за контролу проклетства – да бог да имао, па немао, каже Момчило Пантелић.

Средња класа која је почетком века могла да купи све што јој треба, сада брине хоће ли моћи да приушти робу и услуге, здравство и образовање, брину се шта ће бити кад оду у пензију.

У Чилеу је и даље на снази устав написан 1980. за време Пиночеа који је створио основу за тржишни економски модел. Реч је о поништењу државе благостања, социјалних права, права синдиката. Карактеристична је приватизација јавних служби, све до снабдевања водом.

"У Чилеу сте имали жестоку експлозију која је трајала недељу дана због, рекло би се, обичног повода као што је поскупљење карата за метро", наводи Милан Милошевић.

"Пре тога је поскупела енергија, а једна парола на протесту у Чилеу била је – није реч о 30 пезоса него о 30 година", додаје Милошевић.

Политичка клацкалица

Почетак века бележи талас левичара на власти у Латинској Америци. Данас је политичка слика много шаренија. Десница је на власти у Чилеу, као и у Бразилу. На власти је Болсонаро, кога зову бразилским Трампом. Али, у тој земљи сада је из затвора пуштен легендарни левичарски председник Лула да Силва. Мексико и Аргентину поново воде левичари.

Момчило Пантелић каже да је овај регион склон клацкању левице и деснице.

"У Чилеу су се редовно смењивали левица и десница и успевали у том систему наслеђеном од Пиночеа. Бразил је са председником Лулом постигао фантастичне резултате. Аргентина је ишла мало лево мало десно, као и обично променљиво. Та земља која је са Бразилом имала највећи потенцијал, која је после Првог светског рата била шеста економска сила света. Уствари је једина земља која је из првог света пала у трећи", објашњава Пантелић.

Ево Моралес из Мексика поручује да га боли одлазак из Боливије, али да ће се вратити са више снаге и енергије. И док се за власт у различитим земљама и даље боре левичари и десничари, ни једни ни други не успевају да реше постојеће проблеме.

"Пре педесет година у Латинској Америци била је парола – хоћемо демократију, хоћемо да гласамо", каже Борислав Лалић.

"Сада студенти кажу – па не вреди да гласаш. Како год да гласаш, опет ће систем бити такав да неће решити тај проблем да данас има између осамдесет и сто милиона екстремно сиромашних без перспективе", додаје Лалић.

Милан Милошевић сматра да латиноамеричке власти морају да играју у оквиру задате игре, по диктату Волстрита и аранжмана са ММФ-ом који намеће штедњу. Ту је увек и спољни фактор, САД које не одустају од тога да Латинска Америка остане "њихово двориште".

Најновији догађаји у засенак су бацили стање у Венецуели. Економски колапс је такав да статистички подсећа на земљу која трпи последице рата или природне катастрофе. Године 2017. само 20 одсто потребних лекова је било доступно, а четири милиона грађана отишло из земље.

"Мене брине да се Венецуела не претвори у неку врсту јужноамеричке Либије", каже Момчило Пантелић.

"Са хаосом, поделом власти и неизвесним исходом. Као што се прибојавам да Боливија не инспирише неке друге снаге", додаје Пантелић.

Боливија је само најекстремнији пример онога што се дешава широм Латинске Америке последњих година. Континент коме је донедавно предвиђана светла будућност, данас размишља да ли поново, као осамдесетих година прошлог века, живи у још једној изгубљеној деценији.