ФБИ документа откривају невероватну причу о СФРЈ и самоубилачком култу из САД

Џим Џоунс је до појаве Шока Асахаре и његовог убилачког култа Аум Шинрикјо, односно Дејва Кореша и његових давидијанаца који су настрадали у обрачуну са америчким федералним агентима, био симбол опасности коју у друштву представљају верске секте.

О томе сведочи обимна документација коју је ФБИ прошле године ставио на увид јавности. Део у којем се помиње СФРЈ налази се овде на страни 50.

Па ипак, Џоунсова озлоглашеност ни четири деценије после колективног самоубиства верника и масовног убиства оних који су се поколебали није избледела.

Рођен 1931. године у Индијани, Џим Џоунс креће да се удружује прво као комуниста.

Тек потом почиње да помаже у методистичкој цркви где, упркос напредовању у ком му комунистички ставови нису сметали, наилази на препреке када је желео да укључи Афроамериканце у своју паству.

По мајци левичар, а по оцу члану Кју-клукс-клана, нешто сасвим друго, Џоунс схвата да се у цркви крије моћ, али и солидан начин да се заради новац.

Стога је Џоунс своју секту основао 1955. у Индијани.

У то време, већ се јављају први телевизијски проповедници, тзв. "телеванђелисти" међу којима је тада најчувенији био Орал Робертс. Уз помоћ једног од њих, Џоунс улази на црквено тржиште.

Говори на конвенцијама, скупља прилоге од врата до врата, а упоредо са тим делује као интеграциониста, помаже у афроамеричким четвртима, заступа институционално али и суштинско изједначавање људи свих боја коже.

Хришћанин марксиста 

Упркос томе што је у њеној основи било библијско учење, Џоунсова црква уводи све више марксистичког садржаја.

Убрзо, његов Храм народа који већ у свом називу има нешто што бисмо лако превели као Народни храм (и тиме створили јачу копчу са имагинаријумом социјализма) почиње да заступа идеју "апостолског социјализма".

Џоунс свако мало прориче да ће наступити нуклеарни рат, и с том циљу путује у Бразил где накратко живи у Бело Оризонтеу са породицом и покушава да тамо оснује свој храм, успут упознајући локалну верску сцену коју карактеришу синкретизам, шарлатанство и сујеверје.

Коначно, по повратку у САД, Џоунс сели свој култ у Калифорнију, опет у страху од нуклеарног рата и смака света, и тамо наилази на знатно либералнију климу.

За разлику од Индијане где је због интеграционистичких ставова Џоунс био на маргини, у Калифорнији почиње његов друштвени успон.

Храм народа подржава Џорџа Москона на изборима за градоначелника 1975. године а овај му заузврат даје функцију градског секретара за стамбена питања.

Све до 1976. године, дакле само две године пред колективно самоубиство припадника његовог култа, Џоунс је радо виђен гост, домаћин и саговорник угледних политичара и представника естаблишмента.

Миљеник политичара

У једном тренутку, Џоунс је имао прилику да лети авионом потпредседничког кандидата Волтера Мондејла заједно са Џорџом Москоном, да чувени градоначелник и борац за људска права Сан Франциска Харви Милк држи скупове у његовом Храму а да га угледни локални већници пореде са Анџелом Дејвис, Албертом Ајнштајном и Мартином Лутером Кингом.

Током путовања у Бразил, Џим Џоунс је запазио тадашњу британску колонију Гвајану (стекла је независност потом 1966. године) и тамо оснива свој Пољопривредни пројекат још 1974. године, касније познат као Џоунстаун.

Када су у Америци кренули разни проблеми са култом, пре свега у погледу новинских чланака који су разоткривали ментално, физичко и сексуално злостављање, Џоунс се 1977. године изненада сели са целокупном паством у Гвајану, у Џоунстаун.

У Џоунстауну се убрзо јавља читав низ логистичких проблема. Џоунсову паству су чиниле читаве породице, било је ту и стараца и беба, и тешко су се подносиле повремене оскудице хране и здравствене заштите.

Џоунс је замислио Џоунстаун као личну огледну Утопију у којој ће створити социјалистички рај по својим постулатима, али када се тамо нашао почели су бројни проблеми.

Наиме, поред објективних логистичких проблема, Џоунс се нашао непосредно поред својих верника. Његов култ личности почео је да се круни. Дипломатске способности и вештина придобијања нових чланова по којима је био познат више нису биле неопходне а с друге стране верници су видели да наркотици имају врло значајну улогу у Џоунсовој свакодневици.

Симпатије за Ким Ил Сунга 

Слабост култа личности Џоунс надокнађује репресијом. Џоунстаун има наоружане стражаре који непослушне подвргавају тортури, делом умирују дрогама и спречавају напуштање насеља. Ипак, неки су успели да побегну и да у Америку донесу информације о тешком стању у Џоунстауну.

Тада почиње Џоунсов суноврат. Упркос томе што је већ средином седамдесетих заправо напустио хришћанска учења и готово сасвим прешао на политичко поље, у самом насељу гради атмосферу класичног "култа апокалипсе". У више наврата увежбава се колективно самоубиство.

За то време у Америци се суочава са најтежим проблемом, а то је судски спор против Храма народа који су покренули бегунци из Џоунстауна окупљени око Тима Стена.

Стен постаје Џоунсова опсесија а од некадашњег миљеника естаблишмента постаје парија уз ког стоје само Харви Милк и градоначелник Москон. Да би своју верзију догађаја изнео пред јавност, Џоунс ангажује теоретичаре завере који су повели ревизију случаја атентата на Џона Кенедија.

Упоредо са тим, Џоунс у Гвајани покреће дипломатску иницијативу да пресели читав култ у неку социјалистичку земљу. Контактира са СССР-ом, Северном Корејом, Кубом и СФРЈ.

Још од времена Корејског рата, Џим Џоунс је имао симпатије за Ким Ил Сунга. Сва је прилика да је то било обострано, и Северна Кореја је у својим строго контролисаним медијима повремено извештавала о Храму народа.

У Гвајани, Џоунсови људи успостављају интензивну комуникацију са Северном Корејом. Њихови агенти посећују Џоунстаун, одржавају заједничку политичку наставу и друге активности.

Сусрет са СФРЈ дипломатом 

Кубанци су нешто уздржанији иако се Џоунс са њима интензивно повезује, са идејом да заједно делују по многим питањима а од њих тражи и финансијску и здравствену помоћ. Преговори са Кубанцима су дуги и мучни.

Међутим, кад је о Југославији реч, ФБИ доноси врло кратке белешке у сусрету са нашим дипломатом Рајком Богојевићем. Он ће касније оставити више трага у историји наших спољних послова, као амбасадор и високи функционер у Министарству.

Тада млади и преспективни дипломата Богојевић био је део југословенске дипломатске мисије у Гвајани. Нови режим у тој земљи нагињао је несврстанима и СФРЈ је одлучила да појача своје присуство у том региону пред Самит несврстаних у Хавани, последњи коме ће Тито присуствовати. Југословенска амбасада успостављена је у хотелу, као и многе друге а Џоунсови људи су до престонице дошли реком која је била главна саобраћајница до Џоунстауна.

Белешке ФБИ-а кажу да су се са Богојевићем срели 13. фебруара. Он је био други секретар амбасаде и обећао је да ће их примити амбасадор који је тренутно заузет јер му је у посети делегација из Југославије.

Џоунсови сарадници су се распитивали како је уређена СФРЈ и ево шта су забележили:

"Посета југословнеској амбасади 13. фебруара 1978 (Шарон и Тим)

- разговарали смо са другим секретаром Риеко Богоиевић

- рекао нам је да би могао да нам организује састанак са амбасадором, али да су тренутно заузети / имају делегацију из Југословакије / има их само 3, он, амбасадор и човек који води рачуна о згради

- рекао нам је да је структурно Југославија базирана на самоуправљању / бизниси дозвољавају радницима да сами управљају црквама је допуштено да имају своје програме, могу да имају и своје школе / људи могу да формирају сопствене комуне / чак је и Циганима дозвољено да раде своје ствари и да имају своје школе

- питао сам га да ли би били спремни да прихвате већу групу имиграната / рекао је да имигранти углавном не долазе у Југославију у већим бројевима зато што нису високо развијена земља / они су средње развијена земља

- али када сам га питао да ли би прихватили већу групу људи, одговорио је "што да не"/ рекао сам му да смо заинтересовани да останемо у Гвајани и да помажемо овде, али да нас занима њихов став

- имају простора за људе и немају ништа против тога да људи дођу и оснују своју комуну и своју школу / немају лиценцирање школа нити влада регулише школство

- немају законе нити правила против цркава

- желе да буду потпуно независни у односу на СССР и зато су спровели самоуправљање зато што су веровали да ће тако људи бити мотивисанији јер могу да управљају својим компанијама, чак је и уметност базирана на самоуправљању

- волео би да посети Џоунстаун."

Наравно, ово су белешке Џоунсових људи и ФБИ их је прибавио преко својих доушника па се поставља питање колико су веродостојне.

Међутим, потпуно је јасно да низ изнетих информација нема никакве везе са реалношћу.

За почетак, СФРЈ је само неколико година раније примила велики број политичких емиграната из Чилеа а још од 1945, почев од избеглица из Грчке, прима политичке прогнанике. Дакле, имала је искуства са таквим кретањима.

О слободи оснивања комуне и црквених школа би се такође могло дискутовати. У сваком случају, евидентно је да Џоунсови сарадници на живот у социјализму гледају као на продужетак америчког уређења и погледа на свет.

Сам Рајко Богојевић  сећа се овог сусрета и наглашава да је Џоунс ипак највише нагињао Совјетима.

То потврђују и извештаји ФБИ-а. У њима су наиме присни односи са представницима Северне Кореје сенчени опсервацијама Џоунсових људи о ригидној атмосфери и чудним међуљудским односима у севернокорејском представништву.

Убиство конгресмена и трагични крај

Судећи по контрадикторним сведочанствима, чини се да је Џоунс на крају био најсклонији одласку у СССР. Међутим, притисак из САД се појачао. Половином новембра 1978. у Гвајану долази делегација конгресмена Леа Рајана да би известила у стању у Џоунстауну. 

Џим Џоунс је покушао да прикрије спорне активности али конгресмен је ступио у контакт са незадовољним верницима. Шеснаест Џоунсових поклоника је молило да их поведе са собом назад у САД.

У очајничком покушају да спречи Рајанов извештај, Џоунс организује напад на конгресменов авион. У том масакру, достојном трилера или филма страве и ужаса гину конгресмен и четворо представника седме силе.

Схвативши да је прешао тачку иза које нема повратка, Џоунс преко разгласа позива своје следбенике на колективно самоубиство. Говори им како је то прелазак у други ниво постојања кад већ на овом свету не могу да живе у слободи. Следбеницима се служи размућени воћни сок са цијанидом. Оне који одбијају да попију, убијају наоружани чувари.

Џим Џоунс је пронађен мртав, са раном од метка која делује као да је самоубилачка али и са фаталном дозом отрова у организму.

Временом су разрађиване разне теорије које су постављале питање да ли би та количина отровних супстанци била фатална за окорелог политоксикомана какав је био Џоунс чији је организам постао резистентан на опијате.

Исто тако, поставило се питање да ли је сам пуцао у себе или је некога замолио да га докрајчи. Ипак, нема сумње да је са собом повео 913 следбеника, од тога 276 деце. Укупно их је било 1.110.

Свет после Џима Џоунса 

Шта би се десило да се Џоунс доселио у Југославију, државу која је по теорији Дејана Јовића "одумрла" и чији суноврат почиње управо када је почео да слаби а потом нестао култ личности маршала Тита?

У септембру 1979. године одржан је Самит несврстаних у Хавани. Тито је био на свом последњем путовању, а Београдом је у белом "поршеу", украденом од тенисера Ивка Плећевића, хаос правио Владимир Васиљевић Фантом. На Самиту, Кастро је покушао да окрене Несврстане према Совјетском Савезу. 

Године 1980. је Џоунстаун изгорео до темеља. Исте године је преминио Тито и кренули смо дефинитивно да се окрећемо једни против других. А потом и сами против себе.

Убрзо су Југословени почели да се распитују куда могу да побегну и до данас нису престали.