Кроз минска поља, туристички

Сеул је само сат времена вожње од границе. Главни град Јужне Кореје је метропола отворена према свету. Од краја војне диктатуре 1979. се град веома брзо развио. Био је домаћин Олимпијским играма и многим светским куповима.

Занимљиво је помислити - тако близу Северне Кореје и диктатуре су седишта "Хјундаија", "Самсунга" или ЛГ.

Одатле крећем ка такозваној демилитаризованој зони. Полуострво је подељено још од Корејског рата 1953. године. Између Северне и Јужне Кореје је 250 километара широк коридор са бодљикавом жицом, минама и топовима који држе на нишану сваког ко се приближи.

Јужна Кореја ме помало подсећа на Западни Берлин који је био као острво у Хладном рату. Иако ова азијска земља није окружена комунистичким суседима, као што је био Западни Берлин, ипак се у њу може доћи само авионом или бродом.

Осим тога још увек није постигнут мировни споразум између Северне и Јужне Кореје.

Путовање без гаранције

Постоји много понуда за оне који желе у организованим турама да посете део демилитаризоване зоне у који туристи имају приступ. Све је питање новца.

За 30 евра можете приуштите поглед на гранично подручје, а за 75 можете проћи путем којим су пролазиле политичке вође две земље када су заједно посетили зону.

У случају непредвидивих догађаја, високих политичких напетости или чарки између граничара - тура се отказује. У том случају се новац не враћа.

Одлучујем се за туру на којој можемо да разговарамо са једним од оних који су побегли из Северне Кореје. Улазимо у аутобус испред скупог хотела. Последњи поглед на луксуз и благостање Сеула.

Јер, само неколико километара ван града сцена је потпуно другачија. Бодљикава жица окружује пут. Туристички водич објашњава да би то требало да спречи севернокорејску инвазију. Људи су овде вероватно већ навикли на ове одбрамбене кулисе.

Код нас пак то изазива лако депресивно расположење, што водич покушава да разбије вицевима о Северној и Јужној Кореји.

Нешто пре контролног пункта ка демилитаризованој зони зауставили смо се код једног центра за посетиоце. С обзиром на хор различитих језика, изгледа да се овде зауставља сваки аутобус са туристима.

Поред препуног паркинга су амерички и корејски ресторани брзе хране, али и једно дечје игралиште. Наш туристички водич каже да се овде играју деца док су одрасли у рату.

Биће озбиљно

Сада нас од демилитаризоване зоне дели само један контролни пункт. Осећа се лагана нервоза. Војници савесно контролишу наше пасоше. Током пребројавања један недостаје. Сад све мора испочетка, још једном пребројавање и још једна контрола. Без пардона, без обзира што виде да смо туристи.

Све се више приближавамо Северној Кореји. Водич је поново покушао да нас разгали хумором док се возимо путем поред минских поља на стрмим брежуљцима. Водич је очигледно често био на овом путу и није одлетео у ваздух.

На једном брежуљку је платформа са које може да се види северно суседство. Видљивост је додуше ограничена по облачном дану, и само се назире огромна застава фантомског севернокорејског села Киџонг Донг.

Даље идемо кроз Трећи тунел. То је један од четири севернокорејска тунела које је Јужна Кореја открила до 1974. године. Пјонгјанг тврди да су тунели служили за копање угља, а јужнокорејска страна сумња да би тунели требало да послуже током евентуалне инвазије Северне Кореје.

На путу ка последњој станици туре стављамо шлемове. Од границе са Северном Корејом дели нас свега 200 метара. То је строга војна зона - забрањено је фотографисање. Одавде бисмо могли да препешачимо до Северне Кореје. Ту је само неколико препрека и једна ограда од бодљикаве жице која нас дели од северног суседа.

Импресионирани и радознали

Док су страни гости у нашој групи импресионирани и радознали, млада Корејанка изгледа потпуно незаинтересовано. Углавном седи равнодушно погнута над мобилним телефоном. Као да на овај начин потврђује све предрасуде о младим Корејанцима.

Тек на повратку сазнајемо да је она особа која је побегла из Северне Кореје, и коју је требало да сретнемо током обиласка. Помало стидљиво нам прича како је побегла.

Одрасла је на кинеској граници, успела је да преко Кине и Вијетнама дође до Јужне Кореје. Одржава контакт са својим ближњим у Северној Кореји и редовно им шаље новац.

Питам је како се осећа на овим туристичким турама у непосредној близини домовине. Прича да је у почетку била престрављена када би се аутобус приближавао граници. У међувремену се осећа сигурно и зна да јој се на овим турама не може ништа догодити док прича своју причу.

На почетку туре водич нам је рекао да на овом путу треба да се осећамо "као код куће".

То ми у Сеулу пада лако, без обзира на војне тунеле и ракете усмерене на град. Изгледа да је могуће то заборавити. Већина људи у Сеулу не игнорише свог северног суседа, али радије се баве собом.

Берлински зид је стајао 30 година, а ови људи са демилитаризованом зоном живе већ више од 65 година. Хладни рат још траје.