САД и Иран: Хроника случајног рата

Светску политику овог викенда треба замислити као две синхроне позоришне представе на великој и малој сцени неког театра.

На великој сцени у Осаки се давао комад глобално усмерене моћи, уз учешће државника који имају судбину света у шаци, као председник Америке Доналд Трамп, Русије Владимир Путин и Кине Си Ђинпинг. Одмах поред су седеле прве главе Европске уније Ангела Меркел и Емануел Макрон, а уз њих, тачније против њих, Реџеп Ердоган као шеф ново-старе регионалне силе Турске.

Сви остали се могу доживети у подели улога унутар фан-клубова горе споменутих имена.

На великој породичној слици из Осаке, како се у дипломатском жаргону зову фотографије снимљене на крају великих међународних скупова, Трамп се демонстративно рукује са принцом Мухамед бин Салманом, истовремено краљем, премијером и војним министром Саудијске Арабије.

Драмски штих је у томе да су УН само пре неколико дана објавиле извештај који потврђује Салманову уплетеност у убиство новинара Џамала Кашогија прошлог октобра. Драмска напетост је и у томе да би Саудијска Арабија била врло срећна да Вашингтон уђе у отворени војни сукоб са Ираном.

Истовремено, драмска перипетија је у томе да су истог дана у Бечу, на малој позоришној сцени, седеле неке залудне дипломате и покушавале да минимирају осећај среће код Ријада. Конкретно, да спрече отворену ескалацију непријатељства између Вашингтона и Техерана, која прошле седмице чистим чудом и хладном Трамповом главом, што је једно исто, није прерасла у рат.

Аракћи: Корак напред, али не довољно

Примедбу о "залуднима у Бечу" треба наравно схватити с дозом ироније - нико на том састанку није био ни залудан, ни небитан, ни некомпетентан.

Хелга Шмид, која је представљала ЕУ, је друга по рангу, одмах испод Могеринијеве у европском министарству дипломатије, службени назив Европске канцеларије за спољне послове.

Пре Могеринијеве је служила под Хавијером Соланом и Кетрин Ештон. Оно о чему ЕУ представници за спољне послове преговарају би- или мултилатерално су углавном документи које пише и саставља Хелга Шмид са својим тимом.

Хелга Шмид, немачко кадровско решење на ЕУ плану, је састављала и нуклеарни договор са Ираном, ЈЦПОА (Јoint Comprehensive Plan of Action) потписан пре тачно четири године у Бечу и слављен на свим медијским сценама као "звездани тренутак дипломатије".

Договор са Ираном су тада у јулу 2015. потписали министри дипломатија 3+3, формула која се односи на три европске земље - Немачку, Француску, УК, плус Могеринијеву као додатно осигурање да ЕУ мисли озбиљно, и три чланице УН Савета безбедости - САД, Русију и Кину.

Они су потписали, али су све преговоре скоро деценију пре тога водили, завршни текст саставили, Хелга Шмид и Абас Аракћи, ирански вице-министар спољних послова, уз техничку асистенцију УН-ове Агенције за нуклеарну енергију са седиштем у Бечу.

Све скупа, један огроман дипломатски, правни, државни, међудржавни, технички и финансијски погон стоји иза нуклеарног споразума с Ираном, где се Техеран обавезао да ће зауставити центрифуге за обогаћивање урана, а ЕУ и Запад да ће Ирану укинути санкције.

Сад се наравно поставља питање ко је, како и зашто све те професионалне актере који су у јулу пре четири године и сад пре два дана у Бечу гледали да спасу што се још спасити може, претворио у залудне брбљавце са дипломатским статусом?

Амерички председник Трамп се једнострано повукао из договора с Ираном још у мају прошле године, тако да идентитет политички најодговорније особе није споран.

Али питање о томе ко је европске дипломате претворио у залудне људе свеједно није реторичко, јер није сигурно колико Трамп у случају Ирана делује свесно, промишљено, у крајњој линији самостално.

У његовој реакцији прошле седмице, кад је по властитом признању у последњи тренутак повукао наредбу о нападу на Иран, треба препознати истину - а она је у томе да је "рат" за Трампа до сада био појам из виртуалних компјутерских симулација. Спорадично америчко уплитање у сиријски грађански није за њега битно излазило из те формуле.

Напад на Иран би био нешто друго, реална ватра која би читав Блиски исток увукла у акутну спиралу насиља. У сукобу би се, неки с ентузијазмом, неки с ужасом, убрзо нашле не само Саудијска Арабија и Израел, већ и ЕУ, Русија и Турска. Тешко да би и Кина такав развој ситуације гледала само с принципијелне стране међународног права.

Непосредно после отказаног напада на Иран, Трамп је у Јерусалим послао Џона Болтона, свог саветника за безбедносна питања. Болтон је претио и упозоравао, не само Техеран, већ и све оне који покушавају да остану минимално неутрални у том сукуобу; ЕУ на пример.

"Европљани између чекића и наковња", коментарише ситуацију швајцарски дневник НЗЗ.

Рат као угрожена врста

Болтон није било ко, он сигурно није залудан. Дуго је у политици, између осталог важи за једног од аутора америчке интервенције у Ираку 2003. Рат је за Болтона ваздух који удише. Док други спасавају климу и угрожене врсте, Болтон спасава рат.

Шпигел о Болтоновом наступу у Јерусалему: "Да ли тако почиње рат из непажње? Да ли тако избија случајни рат? Док се Доналд Трамп и Хасан Рохани утркују са претњама и увредама, Европљани седе и посматрају ескалацију конфликта."

При томе је стварни статус иранских нуклеарних планова гурнут у други план. Атомска агенција у Бечу је, као техничко контролно тело договора из 2015, увек тврдила да се Иран држи слова уговора. Чак ни кад се маја прошле године једнострано повукао из договора, Трамп то принципијелно није доводио у питање.

Може бити, гласиле су његове изјаве од пре годину дана, да се Иран држи онога што је потписао, али то што је Техеран потписао је само мали део онога што иранске муле раде док наоружавају америчке непријатеље и учвршћује властити статус регионалне силе неугашених нуклеарних амбиција.

Логика ситуације је застрашујућа. Вашингтон већ има солидну хронологију војних интервенција у региону, све одреда са несолидним резултатима.

Најпре, уредовање по Балкану, које у коначници има ефекат "пропалих држава". Управо тако, као „пропале државе" се у аустријском дневнику Пресе (5.6.2019.) титулирају балканске земље које још нису ушле у ЕУ. Истина, у коментару се не спомиње директно Америка, више се мисли на политичку дијагнозу стања, у смислу види како то све сада изгледа, све пропало!

Рецимо да то с Балканом и прескочимо, што би било штета, јер управо се ту америчке визије ретроспективно појављују као мала школица геостратешке гигантоманије. После Балкана је Вашингтон интервенисао у Авганистану, Ираку и Либији, успут показао трагично неразумевање првих импулса Арапског пролећа, као у трансу помогао регионално буђење исламистичких духова, на крају закаснио у Сирију и због тога се страховито наљутио на Русију и Иран.

За стратеге као Болтон, на том списку постоји само један амерички грех, а он се тиче не онога што је Америка направила, већ онога што није направила. Авганистан, Ирак и Либија, пре тога Босна и Херцеговина, Косово, Северна Македонија, Црна Гора - све су то блистави успеси америчке спољне политике. Став је да сваки диктатор мање чини свет бољим местом. Довољно је обратити пажњу како је цивилно друштво у Ираку и Либији процветало после свргавања Садама Хусеина и Моамера Гадафија; неупоредива ситуација.

Проблем је, из визуре Болтона и националних милитаристичко-стратешких кругова које он егземпларно представља, то што су САД пропустиле да то исто ураде и у Сирији. Није спорно, Вашингтон се ту и тамо укључивао у сиријски сукоб, али никад као прва виолина, више као члан ансамбла из позадине.

Зато је лекција коју је службени Вашингтон извукао из биланса последњих тридесет година за све у Европи депримирајућа: Америка греши само кад не делује, а не кад делује. Амерички греси су греси нечињења и уздржавања од акције. Судбина Америке је да активно делује, а не да учи из властитих грешака. Победа је ствар интерпретације, а пораз сваки покушај контроле над прогресивно-активистичким духом уписаним у амерички Устав још давне 1787. године.

Кад се каже да је тренутна логика ситуације застрашујућа, мисли се управо на тај амерички рефлекс активизма, који се од 1945. развија геометријском прогресијом. Трамп пре неколико дана није кренуо у рат са иранским мулама, али ако то не направи ускоро, чини грех пропуста - а грехови пропуста су једини које амерички геостратези признају као грехове.

Рат, сувернир који моћни доносе кући с путовања

Ирански председник Рохани је ЕУ дао времена до идуће недеље, 7. јула да "уразуми Вашингтон". Европски политичари и медији знају врло добро да то не значи сврставање уз иранску страну, пријатељевање с техеранским режимом, поверење у демократске интенције иранских мула, већ само повратак слову међународног уговора.

И то у најбаналнијем смислу, не да ли је Техеран пример за лепоту отворене хуманистичке политике, већ да ли се држи слова уговора 3+3 из 2015. Да, гласило је мишљење Атомске агенције из Беча, последњи пут кад им је постављено то питање.

Уместо тога, Европљани се понашају као да су се нашли у конфликту лојалности. Француски председник Макрон је уочи бечког сусрета пре два дана позвао Техеран да ни случајно не размишља о повлачењу из договора 3+3, без обзира што је Вашингтон то учинио још пре годину дана, или што је вратио, недавно и пооштрио режим санкција против Ирана.

Истовремено медији пазе да уредно остану унутар оквира о "неопходном уздржавању обе стране", па куд пукло. НЗЗ: "За ескалацију у Голфском заливу подједнако су одговорни Иран и САД. Али иако слабији, режим у Техерану чини све да изјавама испровоцира непријатеље у Вашингтону. Европа мора престати да гура главу у песак."

Овде је цитиран швајцарски дневник, али интересантно је да и остали медији немачког говорног подручја виде "ватрену иранску реторику" као провокацију. Да, то је провокација, али свако ко је два пута био на некој прес-конференцији где су наступали политичари из арапских, персијских, турских, уопште исламских земаља, зна да је "ватрена реторика" културно условљени рефлекс, који сам по себи не значи много. Тако се тамо говори, у метафорама радикалне претње или ласкања у пуном цвату.

Поента је у следећем: ЕУ је против рата са Ираном, зато што амерички ратни биланс из последњих 30 година говори да Вашингтон не може победити у том рату, већ ће само оставити још једну развалину иза себе са неслућеним димензијама по глобалну ситуацију. Али ако га Вашингтон почне, лојалност ЕУ ће бити на америчкој страни. Истина без воље, уз протесте и са повременим изливима беса, али свршен чин ће бити прихваћен.

Да ли светску политику воде хладне и трезне главе? Гледано буквално, да. Путин је у Осаки пио само чај из властите термос флаше, Трамп је с њим наздрављао с кока-колом у винској чаши. Меркелова, као што се приметило прошлих дана, не пије чак ни воду. Вино изгледа пије још само Јункер, али он ионако ускоро одлази.

Сви трезни, а међународна политика све гора. Оде нам последњи изговор.