Хришћанске цркве: Свако помирење, нове поделе

Бечки надбискуп Кристоф Шенборн је прошле седмице позвао све локалне представнике хришћанских цркава на традиционални екуменски пријем и заједничку службу у грчкој Цркви Светог Тројства. Догађај је протекао без СПЦ. У Епархији аустријско-швајцарској кажу да је реч о неспоразуму, а не бојкоту због затегнутих односа између патријаршија у Москви и Константинопољу (Фанарион, Истанбул) око Украјине.

Кад се политичари позивају на неспоразуме, то је обично лаж. Кад се цркве позивају на неспоразум, то не значи да објашњење није истинито, само да за идентификацију неспоразума треба погледати неке догађаје из осмог, једанаестог, или у конкретном спору московског Кирила и васељенског Вартоломеја, петог века.

Тада је 451. је у Халкедону поред Константинопоља (данас шири простор Истанбула) одржан Четврти васељенски сабор, овде би се рекло екуменски концил.

Врло битан моменат не само црквене већ и политичке историје, чије се последице осећају и данас. У Халкедону су експлицитно потврђене привилегије константинопољског патријарха, чиме је Константинопољ постао "нови Рим".

Закључак није без контроверзи, јер је одлука донета без присуства четири римска легата који су управо тада користили паузу за ручак, но и без њих је већина била за. Осим тога, они су били само представници римског бискупа, јер је папство у фомалном смислу успостављено тек са Гргуром Великим 590. 

Углавном, патријарх "новог Рима" је тада добио апелационо право да именује, поставља и решава, укратко влада заједно са императором у једном дубоко религиозном друштву.

Вартоломеј се прошлог месеца позвао управо на Халкедон кад се, као да нема појма о чему се ту ради, директно укључио у политички спор између Москве и Кијева око Крима, због којег су Запад и Русија 2014. започеле нови хладни рат, у перспективи и нову трку у атомском наоружању.

Признање аутокефалне цркве Украјине[1] је био знак за нове поделе у православним црквама, њиховим академско-теолошким заједницама, па и међу обичним верницима широм Европе и света, у конкретном случају овог текста Аустрије и Немачке.

Али ту се драматика подела не зауставља. Како хришћанске цркве више не ратују једна с другом, и хвала им на томе, већ се труде да према вани наступају као велика, шармантно дисфункционална породица, био је то истовремено знак и за диференцијацију унутар католичких и протестантских цркава. Хтеле – не хтеле, сад се и оне питају за кога су и где стоје.

Католичке цркве, протестантске још и више, за сада се труде да остану по страни од ситуације коју јавно доживљавају као "унутарправославну ствар", али ће их политичке размере и конфликтни потенцијал тог спора ускоро натерати – сада, идућег месеца, крајем године, за сто година, јер све то за цркве спада под "ускоро" – да заузимају став.

Ако стану на страну Вартоломеја константинопољског, односи Запада са Русијом би могли постати још гори. Ако стану на страну Кирила московског, биће издајице западних геостратешких интереса.

Моћ и немоћ Московске патријаршије

У једној тако напетој ситуацији, са СПЦ се догодио неспоразум да није отишла на екуменски пријем код бечког надбискупа и ватиканског кардинала Кристофа Шенборна. 

Пријем је био у његовој палати поред Катедрале Светог Стефана, што је нула контроверзно, али се пре тога ишло на екуменску службу у Цркву Светог Тројства, а она је столна црква грчког митрополита Арсенија Кардамакиса.

Све грчке цркве у дијаспори спадају под јурисдикцију патријарха Вартоломеја. Под Атинском архиепископијом није чак ни читава Грчка. Под Вартоломејем је и ова главна православна црква у Бечу, у јавности позната под именом митрополитска или православна катедрала.

Руси нису дошли на службу у Цркву Светог Тројства, Срби нису дошли. Руси барем знају зашто нису дошли, Срби изгледа не, али им је јако стало да се зна да није реч о бојкоту.

Ко је чији? У принципу кад се у јавним реакцијама чује грчко име, јасно је шта следи. Под јавним реакцијама се овде мисли на Kathpress, агенцију вести Бечке надбискупије, али и на професионално врло квалитетно вођене црквене новине и платформе по провинцији. У праве велике медије црквена тематика се овде тешко пробија, осим кад је експлицитно политичка.

Аугустинос Лабардакис, митрополит грчке цркве у Немачкој (чим је дијаспора, под Вартоломејом је) и председавајући Православне бискупске конференције Немачке изјављује да "подела међу  православним црквама није битно утицала на православно заједништво".

Истина, каже Лабардакис, Руси су се повукли из његове Бискупске конференције и више ту не залазе, али мимо тога је све исто, љубав, слога, разумевање и слично (интервју вајмарским недељним новинама Glaube Heimat/Вера домовина).

Григориос Ларенцакис, професор на Теолошком факултету у Грацу, сматра да је Московска патријаршија "годинама водила политику демонстрације моћи" према цркви Украјине, спречавајући "свим средствима" да васељенски патријарх пресуди у њену корист (штајерске Недељне новине, преноси Kathpress).

Ларенцакис: "Јасно је да је за Москву болно што губи јурисдикцију над једном тако великом територијом (...) али управо у тако тешким ситуацијама дијалог нема алтернативу. Реакција Москве да прекине еухаристијску заједницу са Вартоломејом је претерана.

Његова аргументација је да титула васељенског патријарха није само "почасна", те да његов статус надилази тумачење да је "primus inter pares", први међу једнакима.

Ларенцакис: "Није ли Руска православна црква добила аутокефалност управо одлуком васељенског патријарха у 16. веку, кад је Константинопољ већ био у турској власти?" У смислу, онда им је био добар, без обзира на то што је седео у хришћанској жардињери унутар муслиманског парка, а сад не.

Али да све то занемаримо, каже Ларенцакис, питања аутокефалије се не решавају кроз употребу моћи.

Интересантно, поготово што се никад другачије нису ни решавала. Управо су процеси добијања аутокефалности у православљу волатилне природе – националитет није експлицитни структурни елеменат, национализам је херетички принцип, али се свеједно све (секуларно организоване) државе-нације у "демонстрацији политичке моћи" боре за аутокефалност својих цркава.

И Срби су аутокефалност добили кроз "погодан" сплет политичких околности, онолико колико се пад и пљачка Константинопоља 1204. од стране Венецијанаца може назвати погодним моментом. Византијски цар и патријарх су се 1219. налазили у егзилу, требали су им савезници, па су имали интерес да Растку Немањићу учине услугу.

Ако само бацимо поглед на Беч, примедба о "волатилности" постаје јасна. Прво је постојала православна заједница Светог Ђорђа која је покривала духовне потребе свих православаца, и оних са турских територија. Крајем 18. века из ње се издвојила грчка црквена општина (ова која је данас под Вартоломејем). Из ње су се у наставку одвојиле српска општина 1860. и румунска 1906.

Руска православна заједница Светог Николаја постоји у Бечу од 1700. године, увек у статусу "дипломатске цркве". Та близина је и физички потврђена крајем 19. века кад је у склопу руске амбасаде подигнута нова црква. Бугарска заједница Ивана Рилског је основана 1967. у склопу руске – тад им је одговарало, погодан моменат, и једни и други су били у избеглиштву од комуниста – да би се одвојила 1993.

На 150. годишњицу Српске православне општине "Свети Сава" у Бечу, издата је (2010) монографија која прати не само развој Општине већ уопште и односе међу православним становништвом империјалног Беча. Православне заједнице не само да су бежале једна од друге, већ се тужакале пред царем, кад год је имао нерава за њих.

Махом су сви били против Грка, зато што су они били најетаблиранији, с најдужом традицијом присуства у Аустрији, али, истини за вољу, за германске становнике Монархије су ионако сви православци били "Грци".

Доситеј Обрадовић је служио у Цркви Светог Ђорђа, оној која је покривала потребе "османских православаца"; Вук Караџић је 1864. у њој лежао на одру. Шта да се ради кад су Грци!

Споменута монографија Српске општине "Свети Сава" има и тужна места, кад на пример описује како су бечки Чеси и Словаци долазили код Срба са жељом да постану део српске православне заједнице, али је српска страна чувала ексклузивитет и одбијала их.

Само прави Србин је Србин! Сви православци сами[2], одвојени, на свом малом духовном лену, нација за црквом, црква за нацијом. Овде се истина говори о 19. веку, али, рецимо, СПЦ и даље негује ексклузиван принцип вере и нације.

Црква без моћи, земља без краља

Прошлог уторка у надбискупској палати у Бечу Шенборн је одржао говор који су споменуле чак и аустријске дневне новине.

"Хришћанске цркве су данас маргинализоване до бола", сматра Шенборн, али је "управо тај губитак моћи велика шанса за екумену". 

Смисао је јасан, сад кад су све цркве "ен грос" гурнуте на руб друштва, лакше ће разговарати једне с другима. Или, интерпретирано с више теолошког смисла, сад ће постати више православне – више ће се бавити својом примарном функцијом, спиритуалном припремом људи на финалну транзицију, а мање световним играма моћи.

Развој око украјинске аутокефалности управо доказује да је то преоптимистично мишљење, те да тренд иде у другом правцу. Оног тренутка када црква у Украјини није могла добити што је хтела, обратила се политици. Под политичким притиском, у коме се препознаје рукопис британске и америчке дипломатије, Вартоломеј је придобијен за одлуку великог конфликтног потенцијала.

Русија је подносила санкције с хумором, зато што зна да ће оне бити укинуте по људским мерилима ускоро, за пет, десет, петнаест година. Али аутокефалност Украјине их заиста боли, јер се сад успоставља црквено правно стање за читав миленијум. Ако је Запад заиста хтео да науди Русији, тек је сада нашао праву полугу. 

Коме је Бог отказао уговор?

Паралелно са кардиналовим екуменским пријемом, у Бечу се одржавао још један важан интеррелигиозни скуп као део хришанско-јудејског дијалога. Тема, брат-брату две хиљаде година стара, а још увек отворена – шта за хришћане значи то што је Христ био Јеврејин, шта за Јевреје што је Исус постао хришћански спаситељ?

Скуп се није макнуо с места док учесници нису добили "објашњење", читај извињење са хришћанске стране, шта је папа у пензији Бенедикт XVI мислио кад је у свом тексту "Милост без кајања" (26. 10. 2017) извређао јеврејску религију.

"Извређао" је наравно мало грубља интерпретација, али у ефекту се ствар своди на то, да су јеврејски теолози били погођени папиним размишљањима о две теме – "теорији супституције" и "Уговору".

Да ли је хришћанство као "виша религија" заменило јудаизам (супституција) и да ли је Уговор склопљен на Синају између Бога Старог завета и Мојсија (Егзодус) прекинут са рођењем хришћанства?

Бенедикт је писао тако да се могло схватити како је Уговор отказан, и да би сад био у хришћанским рукама. 

Берлински рабин Валтер Хомолка је сад у Бечу рекао како он не мисли да је Бенедикт антисемит, "али да би управо један немачки папа, у пензији или не, морао да пази шта говори о Јеврејима".

Никад политика неће испустити религију из руке. И никад црква, кад не зна како даље, неће одустати да тражи помоћ од државе.

[1] Православна црква Украјине је настала прошлог децембра фузијом велике Кијевске патријаршије (45 одсто националних верника) и мале "Украјинске аутокефалне православне цркве" (испод 1,5 одсто). Поред те, сада једне цркве, постоји и Московски патријархат (око 14 одсто) који је остао веран, јасно је из имена, московском Кирилу. Ситуација је и језички компликована. Православна црква Украјине је творевина коју је Запад извукао од васељенског патријарха Вартоломеја. Украјинска православна црква је украјинска црква у крилу Московске патријаршије.

[2] Грчко православне цркве у Аустрији имају данас заједно 400.000 верника. Православни су друга по величини конфесионална заједница у Аустрији.

број коментара 14 Пошаљи коментар
(недеља, 24. мар 2019, 10:11) - anonymous [нерегистровани]

Ljudska tvorevina

Iz ove analize , iz ovog clanka moze se zakljuciti da je CRKVA ljudska tvorevina a ne bozija . Vreme je da se shvati i prihvati , da je CRKVA kulturno nasledje i kao kulturno nasledje treba je postovati iz mnogo razloga . Materija za danasnje fiozofe

(недеља, 03. феб 2019, 20:23) - anonymous [нерегистровани]

Hvala na ovom clanku i

potvrdi (odmah smo rekli) da je potpis Amerike i Engleske prepoznatljiv na ovoj odluci vaseljenskog patrijarha.

(недеља, 03. феб 2019, 17:34) - anonymous [нерегистровани]

Kako je neko od običnih smrtnika raspravljati da li je Hrist

Božanstvo ili polu bog!?! Odakle pravo tim ljudoma da odlučuju!?

(недеља, 03. феб 2019, 16:56) - anonymous [нерегистровани]

To je preskupa stvar...???

Ko ce to platiti.???
Dali su to naucni sabori bili ,.. ???
I koliki cemo napredak nazad imati od tog istrazivanja..???

(недеља, 03. феб 2019, 16:20) - Daniel Vlkov [нерегистровани]

Re: Pogresno tumacenje

Vaseljenski sabori su bili pre raskola ili sizme izmedju pravoslavne i katolicke crkve 1054 god., tako da Vaseljenske sabore su predmet izucavanja istoricara, istoricara umetnosti, teologa,svestenih lica, a mogu i da komentarisu i laici, zbog slobode izrazavanja.

(недеља, 03. феб 2019, 14:58) - Братислав [нерегистровани]

Погрешно тумачење

Васељенске саборе не може да тумачи лаик већ православна црква!

(недеља, 03. феб 2019, 14:54) - Zoran [нерегистровани]

Komentar

Odličan clanak nema se sta dodati.

(недеља, 03. феб 2019, 13:56) - anonymous [нерегистровани]

Nije UC dobila autokefalnost

Bitno je napomenuti da ova nova ukrajinska crkva nije dobila autokefalnost ni svog patrijarha vec je sada njihov vrhovni poglavar veseljenski patrijarh, a ne moskovski.

(недеља, 03. феб 2019, 11:41) - Sreten [нерегистровани]

... samo ...

… tako sa "strane", moze da se "vidi" razlicito, drugojacije…!?
Naravno bez manje uticaja, pritisaka, u drustvu, javnosti… Nama obicnima ostaje da "sudimo", s manje znanja. Mnogo je vaznije da se bavimo samim sobom, pokusavajuci da za sebe izvucemo sto vise "koristi", svog interesa bez da nam drugi uz ono malo donacija, "ustupaka" opet , uvek namecu svoje, sto misljenje sto odluke…
Tekst je dobar, pozabavio se je s vise aspekata, na temu koja nam sve vise zauzima mesto u nasim obicnim zivotima, hteli mi to ili ne !?

(недеља, 03. феб 2019, 11:15) - Pera [нерегистровани]

Dobar clanak

Kvalitetna analiza. Cestitke novinaru.