Судбоносни сусрет на путу ка Студеници

"Надам се да јунакињи са фотографије -‘татиној девојчици‘ ово није свакодневница", објавио је у августу, по повратку из Србије, на свом Твитер налогу Адам Таталовић.

"Кола и камиони су се тркали поред њих, на узвишици ка манастиру Студеница! Та одлучност, посвећеност и љубав између девојчице и њеног оца у колицима - сцена, којој сам био сведок, ме је дубоко дирнула", написао је тада.

Са Радоњићима се поново срео у њиховој кући, високо у планини.

"Сада када сам видео колико овој породици треба од главног пута до њихове куће, схватио сам зашто је судбина хтела да се сретнемо", каже Адам.

Радоица Радоњић из Ушћа код Краљева - тата са фотографије - како се испоставило двадесет година је био рудар у Ибарским рудницима, све до пада са скутера.

"Повредио сам два кичмена пршљена. Шест месеци сам био на рехабилитацији, а већ годину дана, откад сам поново код куће, правим планове да сам правим колица која би покретао мотор. А сада ово дивно изненађење!", каже Радоица.

Адам и Тамара Павловић, координаторка организације "28. јун" из Чикага донели су му електрична колица и поклоне које су скромним Радоњићима послали Срби са различитих страна света."Хвала донаторима из Аустралије, Америке, Дохе, Новог Зеланда који су нам донирали новац, али највише хвала Богу што је Адам баш тог дана возио баш тим путем и угледао Леонтину и Радоицу, јер да тога није било, ми данас не бисмо били овде", истиче Тамара.

Адам живи у Америци и то му је био први боравак у Србији, земљи његових предака. Осмогодишњу Леонтину са оцем у колицима на Ибарској магистрали видео је по повратку из Студенице.

"Продужио сам три-четири километра, али када сам схватио да у близини нема никаквог села, вратио сам се до њих и покушао да им се обратим на српском. Рекао сам оцу девојчице 'ја 'оћем вози', али ми се он захвалио, рекао да они воле да иду тако и да наставим својим путем", прича Адам.

Кренули су до реке. Користе сваку прилику да заједно иду на пецање, без обзира што је отац сада у колицима.

"За мог тату није ми тешко ништа да урадим. Док је био на лечењу у болници ништа нисам могла да једем, одбијала сам и храну и страшно сам смршала. Сада када је тата ту, све је лакше", наглашава Леонтина.

Поред "татине девојчице"како је Адам назвао дирљиву слику која га је довела до полумалтерисане куће високо изнад Ушћа, Радоњићи имају и два сина средњошколца. Радоичина инвалидска пензија им је једино примање.

"Нећу одустати од покушаја да једног дана станем на ноге. Не осећам их, али ми масажа неизмерно прија, што значи да ми нервни путеви нису покидани. Нису ми мишићи атрофирали и зато ћу до краја да се надам чуду", напомиње Раодица.

Није се, међутим, надао да постоје људи попут Адама, јер му се никада није десило да се на магистрали неко заустави и понуди им да их повезу.

Олакшао им је и живот, самоиницијативно, као што је 2002. године кренуо да помаже "Орловима" и селектору кошаркаша Александру Ђорђевићу.