Five-Out: Poslednja metamorfoza NBA lige (drugi deo)

Za četiri sezone pod Dantonijem, Finiks je beležio u proseku 58 pobeda. Dantoni je osvojio priznanje za trenera godine, a Neš dve titule za najkorisnijeg igrača regularnog dela sezone. Šampionski prsten je, međutim, izostao uprkos dva plasmana u finale konferencije.

Konvencionalnije konstruisani San Antonio ih je čak tri puta izbacivao iz plejofa u tom periodu, što je tradicionalno nastrojenim stručnjacima dalo i više argumenata nego što su tražili da odbace Finiksov stil košarke kao nešto što je zabavno ali, u smislu ozbiljnijih dostignuća, neproduktivno.

Ipak, liga se dočepala Dantonije mape i krenula njegovim stopama. Podrazumeva se, svako je na svoj način interpretirao njegove zamisli. No, niske postave u kojima makar tri ili četiri igrača šutira za tri poena i brzi ritam sa puno dodavanja dominantne su odlike ogromne većine današnjih ekipa.

Greg Popovič, kao izvrstan primer trenera koji je zadržao fundamentalne koncepte koji su mu doneli decenije uspeha i potom ih nadogradio modernim principima, nalaže svom San Antoniju da testira svog protivnika u prvih nekoliko sekundi napada, nakon čega kreće predivna igra sa pregršt nesebičnih dodavanja i drive and kick-a. Iako Sparsi jako retko igraju sa „lažnom četvorkom", sve je a samo ne slučajno što centarski tandem Pau Gasol –Lamarkus Oldridž sa vrlo dobrim uspehom pogađa za tri poena.

Golden Stejt voriorsi su na draftu 2009. godine odabrali Stefa Karija, sada već bez dileme najubitačnijeg šutera za tri poena u istoriji košarke, kao sedmog pika jer je trener Don Nelson nameravao da ga upari sa Monta Elisom i igra brzu košarku sa niskim postavama. Dve godine kasnije, Voriorsi su odabrali Kleja Tompsona i postavili kamen temeljac za dva šampionska prstena i tri uzastopna finala pod trenerom Stivom Kerom, koji je, gle čuda, bio generalni direktor Finiksa u Dantonijevo vreme. Njihov death lineup, iliti „smrtonosna postava", neiznenađujuće, uključuje pet igrača koji pogađaju spolja i igraju košarku frenetičnim tempom kojim slamaju ionako klimavi otpor povijajućeg rivala. Često se govori kako je Kevin Djurent generalno najbolji košarkaš Voriorsa, ali da je Stef Kari najvažniji – njegova „gravitacija" i činjenica da može da pogodi i sa osam metara otvara teren celom timu.

Ekipe Lebrona Džejmsa su već godinama konstruisane tako da mu daju što više prostora za prodore time što će makar tri, ponekad i četiri njegova saigrača biti iza linije za tri poena. Na primer, a primera je gomila, prva petorka Klivlenda ove sezone ima Kevina Lava (37 odsto šuta za tri poena tokom karijere, 41 odsto ove sezone) na poziciji centra.

Možda najekstreniji primer su Hjuston roketsi, koje vodi upravo Majk Dantoni, u svom poslednjem pokušaju da ne ostane zapamćen „samo" kao revolucionar i briljantni um moderne košarke nego i kao šampion. Oni su prošle sezone šutirali čak 41 trojku po utakmici, celih sedam više od drugoplasiranog Klivlenda. Kao posledica prestrašenosti suparnika njihovom preciznošću, reket je često jako prohodan za centra Klinta Kapelu čiji šut iz igre od 64 odsto prošle i 69 odsto ove sezone zvuči nadrealno samo ako se zanemari podatak da su dobar deo tih šuteva zapravo zakucavanja.

Pored toga, Hjuston je prvi u ligi i po broju šutnutih slobodnih bacanja – rivali po svaku cene žele da spreče šut za tri poena i u skladu sa time brane pikenrol i igraju i timsku i individualnu odbranu, što otvara mogućnosti za prodore, a sa modernim suđenjem naklonjenim ofanzivnim igračima, faul je neiznenađujuć rezultat pomenutih faktora. Koliko Dantoni i generalni direktor Deril Mori veruju u ovu filozofiju, ali i matematiku, svedoči i podatak da je ceo Hjuston prošle sezone uputio manje šuteva sa poludistance (između reketa i linije za tri poena) od Demara Derozana iz Toronto reptorsa.

Slabije ekipe vide „trojku" kao neku vrsta „izjedničivača", kao sredstvo da nadomeste razliku u kvalitetu – ukoliko su date večeri raspoloženiji za šut od svog opšte uzev nadmoćnijeg rivala, isplativije im je da broje u „trojkama" nego u „dvojkama".

Iako su strateški i ideološki trendovi u sportu ciklični, nije previše rizično pretpostaviti da je NBA liga previše odmakla u jednom pravcu da bi se vratila gde je bila samo nekih desetak godina ranije. Ceo sistem trenutno naginje ka verzijama nekih, ako ne i svih Dantonijevih principa. Najvredniji igrači mogu i da igraju i pogotovo da čuvaju tri ili četiri pozicije, da odgovore na izrazito brz ritam i pogode za tri poena.

U odbrani pikenrola sve češće je zastupljeno switch rešenje kod koga dva čuvara samo zamene mesta, tj. igrača koga čuvaju, umesto da se po svaku cene drže „svog igrača", tj. onog koga bi nominalno trebalo da paze. (Ovo često otklanja potrebu za pomoći drugih defanzivaca, što je, razume se, bitno zbog odbrane šuta za tri poena. Iz ovog razloga je važno da moderni igrač može da čuva više pozicija kako prilikom switch-a ne bi ostao u duelu sa nekim koga ne može da zaustavi u igri jedan-na-jedan).

U svemu ovome, pod najvećim udarom su klasični, „teški" centri. Nekada ponos lige i glavni aduti svojih timova bez kojih je igra bila u potpunosti nezamisliva, postali su skoro pa nuspojava hemijskih procesa unutar moderne NBA laboratorije. Oni su kao kucaća mašina –bude osećaj nostalgije, mogu da se iskoriste i odrade posao u nekoj meri, ali – zašto bi ih iko zapravo koristio? I tako, usred naracije o „sporoj smrti visokog čoveka", „visoki čovek" je, kao u nekoj darvinovski nastrojenoj naučnoj tezi, evoluirao.

U sezoni 2016-2017, i to već do aprila, centri su uputili čak 4.183 šuta za tri poena. Koliko je to drastični porast govore brojke prethodnih sezona: 1.662; 1.020; 1.310; 485; 443, i tako dalje, sve do, recimo 88, 1981. godine. Podjednako indikativan je i grafikon ispod koji pokazuje prosečan broj pogodaka (narandžasta linija) i pokušaja (plava linija) šuta za tri poena od strane centara po utakmici.

Šut za tri poena je tako prešao dug put – od nipodaštavanja i odbacivanja kao „dekorativne bele linije", preko Niksa Rika Pitina koji su se prvi usudili da probaju, te na primer Redžija Milera, Dejla Elisa ili Dela Karija (oca pomenutog Stefa Karija) devedesetih, Dantonijevog ustanka i „lažnih četvorki", sve do do Five-Out postavki i potpune dominacije nad skoro svakim aspektom košarkaške strategije i opštim vrednovanjem košarkaša.

Vrlo je verovatno da će se trend nastaviti i narednih godina, ako ne i decenija. Možda do linije za četiri poena?