Five – Out: Последња метаморфоза НБА лиге (први део)

Откриће пеницилина приписује се сер Александру Флемингу, шкотском бактериологу. Флеминг, који је иначе важио за понекад немарног лабораторијског техничара, отишао је на двонедељни одмор 1928. године заборавивши да на адекватан начин очисти своју радну станицу, пре свега посуде, тј. Петријеве шоље, у којима је изучавао бактерије стафилококе. Када се вратио са одмора, прионуо је на чишћење посуда и опазио да су бактерије нестале из једне од њих, тачније из оне посуде у којој се, захваљујући његовој нехајности, развила буђ. Флеминг је управо, на изузетно случајан начин, открио антибиотик, а свет медицине више никад није био исти. Генеза најновијег тренда у америчкој кошарци скоро је па подједнако случајна.

Атланта хокси су се 2014. године ушуњали у плејоф са односом победа и пораза од 38-44 и за то били награђени утакмицама са првопласираним тимом Источне конференције у регуларној сезони, Индијана пејсерсима. Тај тим Индијане није ушао у историју по освојеној титули и недуго затим је у потпуности размонтиран, али је свакако запамћен као један од бољих у овом веку, па и даље, по дефанзивном учинку са свега 88,6 примљених поена по утакмици или 95,5 примљених поена на стотину дефанзивних поседа (Потоња метрика се углавном узима као веродостојнија јер елиминише фактор темпа којим се игра утакмица – једна екипа може примати мање поена од друге из једноставног разлога што се њихове утакмице играју споријим темпом и самим тим на њој буде мање шутева и поена). И док је цела петорка Индијане била изузетна у обављању одбрамбених задатака, велики део заслуга иде центру Роју Хиберту, који је користио својих 218 центиметара и 122 килограма да сведе противнике на мизерних 40,4 одсто шута из рекета.

Када је, поврх генералне разлике у квалитету Индијане и Атланте, било јасно и да се први центар Хокса, Ал Хорфорд, као и његова замена Густаво Ајон, неће опоравити од повреда за ову серију, многи су предвиђали тзв. „чишћење", тј. победу Индијане од 4-0 у серији и пласман у полуфинале конференције.

Атланта је била принуђена да за позицију центра бира између ветерана Елтона Бренда и Пере Антића, тридесетједногодишњег рукија који је волео да шутира тројке. Мајк Буденхолцер, тренер Атланте и доскорашњи асистент Грега Поповича у Сан Антонију, одлучио се за Антића, упркос томе што је он већину своје каријере провео на позицији крилног центра, и наложио му да се у нападу клони рекета.

„Иако Перо није сјајан шутер за три поена, рекли смо му да шутира што чешће јер смо желели да 'извучемо' Хиберта из рекета.", рекао је касније Кени Еткинсон, Буденхолцеров асистент.
Антић је шутнуо чак 42 тројке за 170 минута колико је провео на терену у тој серији. Упркос томе што их је погодио свега седам, илити ужасних 17 одсто, Атлантин трик је упалио – Хиберт је био принуђен да проводи више времена ван рекета него што је то пријало и њему и Индијанијој дефанзивној стратегији у целини. Одједном, најкомпактнија одбрана лиге изгледала је развучено и збуњено, а рекет који су тако религиозно бранили био је много проходнији.

Индијанин напад, на другој страни, патио је под теретом веће утрошене енергије и покривања више простора у дефанзиви. На крају, Индијана је ипак прошла даље, али значајно теже него што се очекивало, победивши са 4-3 у серији.

Стручни штаб Атланте је, међутим, видео довољно – Ал Хорфорд је провео цело лето радећи управо на шуту споља и у наредној сезони је шутнуо и погодио више тројки него укупно гледано у претходних седам година, а Хокси су имали једну од најбољих сезона у својој историји, остваривши чак 60 победа у регуларном делу.

НБА је, као и свако друго такмичење у било ком спорту, имитаторска лига. То је значило да Five-Оut ера може да почне. То је, такође, значило и да је кошарка на рубу вероватно последње метармофозе коју тренутна правила дозвољавају. (Термин Five-Оut односи се на нападачку поставку у којој је свих пет играча позиционирано ван линије за три поена.)

• • •  

Тринаестог новембра 1967. године Индијана пејсерси губили су од Далас чепералса у тадашњој АБА лиги са 118:116 на секунд пре краја утакмице. Играч Индијане, Џери Харкнес, примио је лопту и, у недостатку времена за било шта смисленије, бацио је ка двадесет осам метара удаљеном противничком кошу. Секунд касније, када се лопта од табле одбила у кош, одушевљење у великом делу публике, па и код самих кошаркаша, било је тачно 33,3 одсто слабије него што би било каснијих година. Разлог – огроман део присутних у дворани и даље је био ненавикнут на шут за три поена који је уведен те године, те су мислили да је Харкнес заправо изједначио резултат а не донео својој екипи победу.

АБА лига (American Basketball Association) била је занимљив пројекат на много начина. Оно што их је разликовало од НБА лиге у то време је то што су били спремни да чују, али и да усвоје идеје фанова, па су тако имали такмичења у закуцавању, играли су са патриотском црвено-бело-плавом лоптом, а њихови терени имали су и линију за три поена, што је заправо већ била око шест година стара идеја први пут примењена у АБЛ лиги, која је угашена после само сезону и по.

НБА, међутим, није увела линију за три поена све до 1979. године и тек тада се одлучила да следи пример ривалске лиге, коју су у међувремену припојили. Треба, пак, рећи да су тренери били подједнако спори у адаптацији своје стратегије на ово ново правило, уз неколико изузетака, попут Рика Питина, чији су Њујорк никси били први тим са просечно двоцифреним бројем шутнутих тројки по утакмици (13) у сезони 1988-1989. Примера ради, прве сезоне тимови су шутирали мање од три тројке по утакмици у просеку. До краја осамдесетих углавном испод и даље занемарљивих пет.

Лери Бирд, без дилеме један од бољих шутера које је ова игра икада видела, рекао је једном приликом: „Никада нисмо вежбали тројке. Током једног интервјуа су ме питали да ли смо цртали акције које би за циљ имале да користе мој шут споља, али нама тако нешто никада није падало на памет." Председник Бостон селтикса, легендарни Ред Ојербах, био је још изричитији: „Није нам потребна тројка. Кажем им – нека оставе нашу игру на миру."

Број шутева се повећао деведесетих, поготово током привремене промене, тачније смањења удаљености линије за три поена. Међутим, он је, са мањим таласањима, стагнирао на око 13 све до почетка двадесет првог века.

Лако и лењо је рећи да НБА тренери тог времена можда нису били довољно иновативни и да нису имали способност да увиде ширу слику, да препознају колико је моћно оружје имати врхунског шутера за три поена, чак и када он заправо не шутира (ово се односи на тзв. „гравитацију", тј. колико офанзивни играч „привлачи" дефанзивног илити колико близу овај мора да га чува, што значајно утиче на остале кошаркаше на терену). Иако је неспорно да је постојала препрека у виду догматичности, истина је, међутим, да је тадашњи амерички кошаркашки систем, и даље окренут традиционалном позиционирању играча наспрам данашњег флуиднијег, скоро безпозиционог модела, производио кошаркаше који су били толико доминантни у рекету да би једноставно било неозбиљно томе не прилагодити тимску стратегију.

Из овога се може погрешно закључити да осамдесете и деведесете нису дале врхунске шутере. Њих је итекако било. Међутим, они су углавном били „врхунски" у шуту са полудистанце, а тренинзи очито нису били осмишљени тако да се њиховом шутерском таленту „дода" још неколико метара раздаљине. Поврх тога, уколико у целој петорци само један кошаркаш може са пристојним успехом да погађа споља, неутралисање те претње је много изводљивије.

Тешко је тачно одредити моменат када се шут за три поена учврстио као основно обележје већине тимова у лиги. Нешто лакше је, међутим, утврдити када је почео да се помаља као обележје уопште, а не пука нужда.

Година је 2004. и НБА лига, и даље под благим мамурлуком трећег и последњег одласка Мајкла Џордана у играчку пензију, кљукала је своје пратиоце супертимом Лејкерса предвођеним O'Нилом и Брајантом, сјајном тимском кошарком Сакраменто кингса и Далас меверикса и талентима у напону снаге – Винсом Картером и Трејсијем Мекгрејдијем. Индивидуални квалитет и тврде а самим тим често и тесне, неизвесне утакмице, значили су да ће лига остати атрактивна и подједнако финансијски исплатива. Међутим, иза потемкиновске, светлуцаве фасаде кошева у последњим секундама, зверских закуцавања и стидљивог поређења Кобија Брајанта са Џорданом, НБА лига се, у стратешком, филозофском смислу, вртела у круг.

У тој предвидљивој нападачкој испразности, у једнобојној легури изолације, игре један-на-један и доминације одбрамбено изврсних тимова који су играли изразито спору кошарку – пре свега Детроит пистонси и Сан Антонио спарси – „луди научник" из аризонске пустиње, Мајк Дантони испустио је урлик негодовања који ће одзвањати модерном кошарком много дуже од „седам секунди или мање".

КРАЈ ПРВОГ ДЕЛА

број коментара 2 пошаљи коментар
(понедељак, 01. јан 2018, 14:29)
anonymous [нерегистровани]

Sportsko

Ovakvi tekstovi vracaju veru u sportsko novinarstvo. Autoru svaka cast!

(понедељак, 01. јан 2018, 14:21)
Баша Мркаљ [нерегистровани]

Марјанпвић

Ето зашто Марјановић не игра. У нападу је одличан, али у одбрани не може да чува модерне центре.