Partizan slavio u utakmici kao osmišljenoj za njega

Snažan je utisak da postoji veoma jasan tip protivnika, a sa njima i veoma jasan tip utakmica, koje odgovaraju Partizanu. Da su to oni mečevi gde svi oni kvaliteti koje Partizan ima mogu biti najjasnije i najefektivnije iskorišćeni. Ako to prihvatimo kao tačno, moramo se složiti da je Anortozis svakako jedna od tih ekipa...

Deluje, a da to nije samo utisak pokazuje i rezultat, da je ovo bio meč koji je Partizanu svakako veoma prijao. Naprosto, mnogi preduslovi koji odgovaraju ovom timu su bili tu, a to je, između ostalog, proaktivan protivnik koji ima jasnu nameru da na svom stadionu stigne do važnog trijumfa, ali koji u samoj ofanzivnoj organiziji, u kojoj je i provodio najviše vremena, ima manjkavosti koje nije preterano teško uočiti, a time ni iskoristiti po osvojenoj lopti.

A opet, upravo su to kvaliteti – dakle, jasno definisani principi u defanzivnoj organizaciji, a onda i mehanizmi u napadu u bilo kojoj vrsti ofanzivne tranzicije – koji su veoma izraženi u igri ovog i ovakvog Partizana. To je nešto, prosto, u čemu je Partizan veoma dobar.

Slično kao u utakmici koju je Crvena zvezda odigrala sa Bragom, stabilnost srpskog tima, ponajviše u ravnoj 4-4-2 srednjoj zoni po kojoj je, takođe, ovaj tim Partizana i poprilično prepoznatljiv, donosi mogućnost da one neumitne situacije u kojima se povećava tempo utakmice, u kojima je veća učestalost promena poseda, pa i grupnih i individualnih grešaka, budu rešavane u korist upravo Partizana, a ne protivnika. Za razliku od pomenute utakmice odigrane u Beogradu, Partizan je protiv sebe imao rivala koji ipak nije na istom taktičkom stupnju, pa je time i lakše dolazio do, po sebe, povoljnih situacija.

Baš te i takve situacije dovodile su crno-bele do najboljih prilika da ugroze gol, a brzi napad Partizana (koji se u fudbalu definiše kao napad posle osvojene lopte u srednjoj zoni) jedan je od svakako njegovih najvećih oružja.

Partizan je veoma opasan bio i posle prekida, gde se takođe veoma jasno mogu videti principi kojima je ekipa Aleksandra Stanojevića dosledna već neko vreme. Recimo, napadanje tzv. „zone pet" na slepoj strani suparnika (druga lopta posle centaršuta) jeste donela Šćekiću situaciju u kojoj je on pogodio stativu.

U nastavku se utakmica neznatno razvodnjila, sa suštinski prevelikim distancama među linijama oba tima. To najlakše prepoznate u televizijskom prenosu kada, tokom prosečnog kadra na region oko sredine igrališta (dakle, srednja zona), ne vidite barem 50 odsto igrača oba tima.

Čak i u ovim okolnostima, Partizan je delovao kao bolje snađena ekipa. I opet, to potvrđuje novi postignuti pogodak. Još jednom je Partizan izbegao da igra protiv pune odbrane protivnika.

Imajući u vodu sastav grupe u kojoj se nalazi srpski predstavnik, ovaj trijumf može biti važan, pa čak i naposletku presudan za plasman u nokaut fazu takmičenja. Još relevantniji od ovih bodova jeste način na koji se do njih došlo, što može da predstavlja put da crno-beli kontinuirano dolaze do dobrih rezultata u ovoj, prvoj sezoni Lige konferencija.